Kolumne i intervjui
Grenland, poslednji ekser u kovčeg NATO-a
U ovom trenutku je svima — čak i onim najzagriženijim komentatorima sa ukrajinskim zastavicama pored profila — postalo očigledno koliko je evropska spoljna politika neverovatno promašena. I kako je, pre svega, EU samu sebe ugurala u slepu ulicu u kojoj je čekaju samo loše opcije
"Ima decenija kada se ne dogodi ništa. A ima nedelja kada se dogode decenije", rekao je svojevremeno Lenjin.
To je, u svakom slučaju, izuzetno precizan opis današnjeg stanja sveta.
"Prošlo je tek nekoliko dana, a kakva je to godina već iza nas!" — tako je neko na mreži Iks opisao brzinu zapanjujućih promena kojima svedočimo već u januaru ove godine.
Posle američkog napada na Venecuelu, otmice Nikolasa Madura, američkih krađa tankera na otvorenom moru, u poslednjem trenutku otkazanog napada na Iran i zahteva Donalda Trampa da prisvoji Grenland, postalo je jasno da je svet stigao do tačke bez povratka.
U ovom trenutku je svima — čak i onim najzagriženijim komentatorima sa ukrajinskim zastavicama pored profila — postalo očigledno koliko je evropska spoljna politika neverovatno promašena. I kako je, pre svega, EU samu sebe ugurala u slepu ulicu u kojoj je čekaju samo loše opcije.
Upravo na to smo godinama upozoravali u alternativnim medijima, dok su mejnstrim mediji navijali za rat protiv Rusije, za stalno nove sankcije, a svaki poziv na razgovor sa Rusijom ili pokušaj objašnjavanja logike poteza ruskog rukovodstva opisivali kao "popuštanje agresoru", "izvođenje prljavih poslova za Putina" ili čak "izdaju".
Pri tome su ignorisali čitav niz dokaza koji su razotkrivali pravu prirodu rata u Ukrajini i odgovornost SAD za njega.
Umesto pragmatizma, političari u EU izabrali su moralizovanje. Umesto pregovora — sankcije i rat. Umesto opreza i diplomatije — primitivnu antirusku propagandu i spaljivanje mostova sa Rusijom i mnogim partnerima u svetu.
EU se za nekoliko godina izolovala do te mere da je danas lak plen za SAD. Zbog preterane zavisnosti od Vašingtona i ratobornosti prema Rusiji, EU se "zafarbala u ćošak" i ostala u bezizlaznoj poziciji.
Time je sama sebi uništila mogućnost da se odupre napadu "s leđa": napadu jedne, najveće članice NATO-a na drugu, mnogo manju — Dansku.
Napadu, koji će pokazati da je Vašingtonski ugovor, temelj NATO-a, samo bezvredan papir.
Mnogi u Evropi već postavljaju — ili tek treba da postave — jedino logično pitanje: zašto uopšte biti saveznik države koja vas napada, krši međunarodno pravo i otima vam teritoriju?
Ovaj potpuno katastrofalan scenario već je u toku i predstavlja ključnu tačku preokreta u savremenim međunarodnim odnosima.
Uprkos "taktičkim" uspesima i pojedinačnim pobedama SAD (uspešnoj otmici Madura, pojedinačnim napadima na razne države, otmicama tankera), na strateškom nivou dezintegrisani Zapad, zbog sopstvene razjedinjenosti i dvoličnosti, gubi rat u Ukrajini.
Istovremeno se SAD razotkrivaju i kao cinični kršilac međunarodnog prava i kolonizatorska država koja izaziva otpor širom sveta.
Iz Rusije na ovaj evropski cirkus gledaju sa mešavinom zluradosti, očekivanja i zabrinutosti.
Zluradosti — jer se konfuzna EU do sada pokazala kao najzagriženija i najrusofobnija strana u sukobu u Ukrajini.
Očekivanja — jer je jasno da će novi sporovi između EU i SAD dodatno iscrpeti dotok novca i oružja kijevskom režimu, a zapadnim marionetama u EU, i time Rusiji omogućiti istorijsku pobedu.
Zabrinutosti — jer dugoročno, paradoksalno, ni Rusiji ne odgovara potpuna demontaža međunarodnog prava, američki pohod na sve teritorije u sopstvenoj hemisferi, niti — osiromašena i uništena Evropa. Brojne studije potvrđuju da države brže napreduju kada imaju uspešne susede. Propast EU je zato, paradoksalno, u kratkoročnom, ali ne i u dugoročnom interesu Rusije.
Za mnoge u Evropi šokantno je bilo i saznanje da je napad na Evropu došao iz pravca iz kojeg ga niko u EU nije očekivao — iako je dobrim analitičarima bilo jasno da se sprema.
Donald Tramp je svoju želju da "uzme" Grenland pokazao još u prvom mandatu, a njegov bivši savetnik Džon Bolton je u svojoj poslednjoj knjizi otvoreno razotkrio da današnji predsednik SAD jedva čeka da ispali milosni metak u NATO.
Američki komentatori poput Skota Ritera, Daglasa Mekgregora i Lorensa Vilkersona godinama su upozoravali da je NATO u Ukrajini napravio kobnu grešku i da će poraz u tom ratu doneti razdor, međusobna optuživanja i sumrak ovog pakta — ali su ih mejnstrim mediji uporno i dosledno ignorisali.
Danas je jasno da su bili u pravu.
Kada su u SAD odvukli i oteli Nikolasa Madura, EU je želela samo "mirnu tranziciju vlasti" i ćutala o suverenitetu i teritorijalnom integritetu država — onome što danas stavlja u prvi plan u slučaju Grenlanda.
Isto je uradila 1999. godine u slučaju Srbije — i u tome istrajava do danas.
NATO je kao alat bio važan prvenstveno za SAD kao hegemonističku silu, ali se to doba završilo negde oko 2017.
U Evropi su ga članice EU koristile pre svega zato da "jeftino", uz američku vojnu moć, pritiskaju manje narode, "uvode red" na Balkanu i valjaju se u nezasluženom prestižu.
Tome je sada došao kraj. Evropski car je go — i to se vidi golim okom.
Na Grenland evropske države uspele su da pošalju tek šačicu vojnika, a oni su već posle dva dana "spakovali kofere".
"NEMAČKI BLITCKRIG NA GRENLAND: 1) 16. januara nemački vojnici stižu na Grenland. 2) 17. januara Tramp uvodi Nemačkoj dodatne carine. 3) 18. januara nemački vojnici napuštaju Grenland", opisuje jedan komentar celu situaciju, uz komične snimke nemačkih vojnika kako ulaze u avione i izlaze iz njih na Grenlandu.
Najveći protivnik Rusije, posle četiri godine rata protiv nje, urušava se iznutra. To će otvoriti nova sporna pitanja, nova žarišta i konflikte širom EU — uključujući i Balkan. I mnogim državama doneti nove prilike.
Na Balkanu to pre svega znači otvaranje novih poglavlja u nikada završenim krizama u BiH i na Kosovu.
S obzirom na ultimativne zahteve Donalda Trampa i oštro odbijanje tih zahteva od strane EU, jasno je da će zatrovani odnosi između dva pola "kolektivnog Zapada" trajati godinama — čak i u slučaju da Grenland već sutra pristane na "iznuđenu prodaju".
Moguće su samo dve varijante: ili će Danska na kraju podići "belu zastavu" i predati Grenland ili bar velike delove Grenlanda i dobar deo svojih suverenih prava — što će, radi očuvanja savezništva sa SAD, možda na kraju tražiti od Danske i druge evropske države — ili će SAD ostrvo jednostrano zauzeti.
U EU, naravno, ne žele da vide neumoljivost izbora između ove dve opcije.
Mejnstrim mediji u EU već danima ponavljaju priču kako EU ima nekakvo "ekonomsko super-oružje", "bazuku" — blokadu trgovinskog sporazuma sa SAD — i da time može da "pobedi Ameriku".
Baš kao što su isti ti prognozeri poslednje četiri godine, iz godine u godinu, najavljivali krah Rusije zbog sve novih "čudesnih oružja" (Wunderwaffen).
Ali ni od ove muke, naravno, nema hleba.
Komentator Aleks Kristoforu lepo objašnjava zašto: "EU to nikada neće uraditi, iako je to jedina karta koju mogu da odigraju. A da će je odigrati — malo verovatno.
ACI (Instrument protiv prisile) ili "trgovinska bazuka" neće uplašiti Trampa.
93 milijarde dolara uzvratnih carina neće ga zastrašiti — već ohrabriti i razbesneti.
SAD imaju potpunu energetsku polugu i potpunu vojnu nadmoć nad Evropom. Ovo je trgovinski rat u kojem Tramp može da pobedi — i on toga je svestan.
Jedini potez koji Evropa može da napravi jeste da šokira svet: da otputuje u Moskvu i što pre pristane na uslove iz juna 2024. Vreme je da Evropa prihvati poraz (i sa Istoka i sa Zapada) i ponovo počne da balansira stvari.
Rusija je ključ za BRIKS i multipolarni svet… zamolite Putina da otvori ta vrata. Pošaljite Orbana u Moskvu, a zatim u Vašington. Verovatno je prekasno, ali to je jedina karta koju mogu da odigraju.
Druga opcija je da Trampu daju Grenland i nadaju se da se za nekoliko meseci neće vratiti da traži još.
Naravno, Evropa će možda pokušati da ubedi Trampa da promeni stav o Grenlandu, ali s obzirom na intenzitet njegovih izjava poslednjih nedelja, to bi ga prikazalo kao slabog… a to je nešto što nikada neće dozvoliti", ocenjuje komentator.
Da je EU pre 2022. godine — ili još bolje pre 2008. — na vreme uvažila ruske bezbednosne zahteve, bila prema njima razumnija i obazrivija, i da nije slepo sledila ratnohuškačku politiku Džoa Bajdena, danas bi i dalje imala jeftin ruski gas i zdravu ekonomiju.
Imala bi snažne saveznike, a na istoku veliko zaleđe cele Evroazije.
Umesto toga, slepo marširajući u američki rat u Ukrajini, ponosno je presekao veze sa ruskim energentima, sirovinama i tržištem i time postao vojno, diplomatski i ekonomski potpuno zavisan od SAD.
I tako je omogućio da je SAD danas ponižavaju dok gaze i međunarodno pravo.
A danas je, paradoksalno, Rusija ta koja, uprkos svim sankcijama koje je EU uvela protiv nje, insistira da je Grenland deo Danske i EU.
SAD su te koje Grenland traže za sebe — iako za to nemaju nikakav međunarodno-pravni temelj.
To je, kako je za RT internešenel precizno istakao i Mats Nilson, viši analitičar "Disident klaba" — poslednji ekser u kovčeg NATO-a.
I svi koji su se pitali zašto Rusija na neverovatne provokacije Zapada ne odgovara oštrije — recimo udarima "orešnika" i po ciljevima u Evropi — sada mogu da vide da su se Putinova upornost i strpljenje isplatili.
Tramp je Rusiji već naneo ogromnu štetu — ali manje nego Bajden. I radi nešto što Bajden nikada nije: Tramp, snagom SAD, razgrađuje američku vojnu mašinu usmerenu pre svega protiv Rusije — mašinu koju su Amerikanci gradili 77 godina.
I zato je Donald Tramp za Rusiju — neprocenjiv.
Live
