Rat protiv Irana koji su Amerika i Izrael ponovo pokrenuli, po njihovom starom običaju, podmuklo i usred pregovora – trebalo je da bude obična "ekskurzija". Tako, naime, agresiju na Iran shvata američki predsednik.
U istom stilu se već posle par dana hvalisao da je urnisao Iran i da Teheran moli za milost, te da navodni pregovori teku "veoma dobro" – što je Iran odmah demantovao.
To nije sprečilo Donalda Trampa da iz dana u dan izlazi pred domaću i svetsku javnost ističući kako je predivno pobedio, da su Iranci poraženi do balčaka, skladišta raketa opustela, njihova mornarica uništena, vojska zbrisana, isto kao prvi ešalon njihovih vođa, a onda i naredni…
Iranske rakete, međutim, i dalje padaju na Izrael. Ormuski moreuz ostaje zatvoren, kroz njega mogu da prođu samo brodovi iz "prijateljskih zemalja". Koliko je i sam Tramp zatečen takvim razvojem događaja otkrivaju njegove izjave kojima i po nekoliko puta na dan sam sebi skače u usta.
"Pogledajte Trampa danas u poređenju sa situacijom u kojoj se nalazio tri dana po početku rata. Tada je mislio da je sve na svom mestu i da je pobedio. Sada shvata da nije sve onako kako je očekivao. Zna da se nalazi u gadnom problemu i traži izlaz", ocenjuje američki profesor Džon Miršajmer.
Poznati analitičar Big Serž na "Sabsteku" nadograđuje Miršajmerovu opasku. Napominje da stanje u Beloj kući dobro osvetljavaju dva poznata citata, koji dobijaju potvrdu iznova i iznova, u svakom novom ratu ili sukobu. "Nijedan ratni plan ne preživi prvi kontakt sa neprijateljem", našalio se svojevremeno načelnik generalštaba pruske armije, Helmut fon Moltke stariji.
Moltke je bio poznat po namerno labavim operativnim naredbama, osmišljenim tako da operacijama daju neki opšti pravac, dok bi njihova realizacija ostajala nedefinisana; njegov cilj je bio da ostavi podređenima odrešene ruke, kako bi mogli da reaguju u odnosu na promenjive okolnosti.
Na temu "plana i planiranja" se pomalo cinično izjasnio i bivši svetski prvak u teškoj kategoriji Majk Tajson: "Svako ima plan – dok ga ne udare u lice." Nema sumnje da su američko-izraelski planovi doživeli fijasko odmah posle atentata na ajatolaha Alija Hameneija i drugih visokorangiranih iranskih zvaničnika, koji su, umesto da dovedu do prevrata, izazvali masovni narodni otpor protiv agresora.
U međuvremenu, ekonomisti i geopolitičari najavljuju pravu katastrofu. Goldman Saks i Međunarodna agencija za energiju potvrđuju da će aktuelni naftni šok biti najveći u istoriji – veći od kombinacija šokova iz 1979. i 2022. godine. Sa svetskog tržišta je tokom šoka 1979. povučeno svega šest procenata nafte i gasa – danas je ta brojka veća od 20 odsto.
Ne poskupljuje samo benzin, već i hrana, svi mogući proizvodi, lekovi...
Čak i kada bi Amerika i Iran već sutra potpisali mirovni sporazum i Teheran otvorio Ormuski moreuz, prošlo bi bar tri do četiri meseca pre nego što bi se naftno tržište vratilo u normalu. Ali cene nafte bi čak i tada, upozoravaju ekonomisti, ostale visoke, oko osamdeset dolara po barelu. Tako bi bilo najmanje do 2029. godine.
Nema, međutim, nijednog znaka da se rat bliži kraju. Upravo suprotno. Trampova administracija na čelu sa njegovim "ministrom rata" Pitom Hegsetom šalje ka Iranu 12.000 marinaca, dok ih na drugoj strani čeka na stotine hiljada iranskih vojnika i raketa skrivenih u "podzemnim gradovima".
To su veoma rđave projekcije i za Evropsku uniju koja je četiri godine furiozno nametala nove sankcije Rusiji, odsekavši samu sebe od izvora jeftine energije. Sada je postala meta Trampovih ucena da će je odrezati i od američkih dobava energenata, i to u trenutku kada je ostala bez gasa i nafte iz zemalja Zaliva.
Ono što su Ursula fon der Lajen, Kaja Kalas i druge perjanice EU reklamirali kao "postizanje nezavisnosti od Rusije", pretvorilo se u brutalnu zavisnost od volje američkog predsednika i pokornost Vašingtonu.
"Svakome ko ima bar mrvicu pojma o poslovnom svetu ili životu jasno je da je pregovaračka moć najveća kada imaš na raspolaganju alternative, a najmanja – ili nikakva – kada nemaš nijednu. Samo ovim ženama, koje vode EU, to nije sinulo", komentariše debakl fon der Lajenove, Kalasove, Kosove i ostalih evropskih političarki slovenački ekonomista Jože P. Damijan.
Robert Pejp (Pape), profesor politologije na Univerzitetu u Čikagu, ekspert za bezbednosna pitanja, upozorava da na Ameriku i svet vreba "eskalacijska zamka". Jer države u sukobu, da bi "kontrolisale" konflikt, povlače sve radikalnije poteze – sve dok vojnu eskalaciju u nekom trenutku više nije moguće kontrolisati. Rat protiv Irana, upozorava Pejp, već je skliznuo iz logike disrupcije (ometanja transportnih puteva za energente i sirovine) u fazu "sistemske destrukcije".
"Do sada je bio sukob mahom praćen privremenim poremećajima – kašnjenjima u pomorskom saobraćaju, previranjima na tržištu osiguranja, izbegavanjem tankera da plove opasnim rutama i ograničenim udarima čije je posledice moguće brzo otkloniti, ukoliko nasilje prestane. To stvara iluziju da je moguće tek tako rat zaustaviti i razrešiti. Ali ta faza se bliži kraju. Naredna faza – kopnene operacije i verovatni uzajamni napadi na infrastrukturu – izazvaće trajnu štetu koja neće nestati kada prestane pucnjava. To je prag, crvena linija od odlučujućeg značaja. Razlika između poremećaja i štete nije apstraktna. Ona je fizička, ekonomska i trajna", upozorava Pejp.
Iran u sadašnjoj fazi rata može da poremeti tržišta nafte pretnjama pomorskom saobraćaju kroz Ormuski moreuz. Tankeri menjaju pravac. Premije osiguranja skaču. Tokovi se usporavaju. Ali ti efekti su reverzibilni... Dok šteta deluje drugačije. Uklanja fizičke kapacitete. Poremećaji usporavaju tokove, dok ih šteta ukida... Kada je na kocki opstanak, racionalna strategija nije promišljena suzdržanost radi očuvanja potencijala za buduće koristi. Borba za opstanak nameće nuždu da se neprijatelju nanese duboka, dugotrajna i teško nadoknadiva šteta, objašnjava Pejp.
Podseća na dva istorijska primera. Britanske snage su tokom Drugog burskog rata napredovale prema položaju burskih boraca koji nisu mogli da ih pobede na konvencionalan način. Tada su Buri usvojili strategiju koja je podrazumevala uništenje sopstvenih farmi, infrastrukture i mreža snabdevanja, sve kako bi ofanzivne Britance uskratili za preko potrebne resurse. Britanci su odgovorili još gorom eskalacijom nasilja – spalili su na hiljade farmi i civile strpali u koncentracione logore u pokušaju da slome otpor. Ono što je počelo kao konvencionalni sukob pretvorilo se u rat sistematskog uništenja.
U drugačijem kontekstu, ista logika je vaskrsla tokom požara na naftnim bušotinama u Zalivskom ratu 1991. godine. Kada su se iračke snage povlačile iz Kuvajta, zapalile su na stotine naftnih bušotina. Taj čin nije poboljšao položaj Iraka na ratnom polju, ali je doveo do trajne ekonomske i ekološke štete, mesecima onesposobivši značajniju proizvodnju nafte. Gašenje bušotina u Kuvajtu trajalo je čak godinu dana, uz velike globalne ekonomske posledice iako je Irak tadašnjim potezom uticao na gubitak svega nekoliko procenata svetske nafte. Američki rat protiv Irana ugrožava čak dvadeset odsto svetske nafte i gasa. Baš na to upozorava iranski profesor Muhamed Marandi – ako u regiji budu uništena sva postrojenja za proizvodnju gasa i nafte i ne bude više ničega što bi uopšte moglo da se "transportuje", tada će sve rasprave o "otvaranju Ormuskog moreuza" postati besmislene.
To, naravno, znači dugotrajnu recesiju i stagflaciju.
"Te radnje možda izgledaju iracionalno. Ali nisu. Kada je opstanak u pitanju, izazivanje dugoročnih troškova je racionalno i možda najbolji mogući način. U sledećoj fazi rata neće biti samo još više napada. Odlučujući faktor biće hoće li se operacije preusmeriti na uništavanje i kontrolu kritične infrastrukture. Tada će šteta postati sistemska. Obratite pažnju na indikatore: oni su signali da je prag prekoračen. A kada se prekorači, klopka eskalacije se produbljuje", upozorava Pejp.
Na sve to bi neko mogao odmahnuti rukom, rekavši da nas je primer brzog "prevrata" u Venecueli takođe uverio da Amerika može da odnese pobedu u sukobu na potpuno neočekivane načine. Zašto nešto slično ne bi bilo moguće i sada? Uostalom, na to neprestano aludira i sam Donald Tramp u svojim govorima. Pa zašto ne bi Tramp i sada "proglasio pobedu" i naprosto iskoračio iz ovog rata?
Postoje dva problema u vezi te teorije. Kao prvo, Tramp to ne može da uradi jer je sasvim očigledno i potpuno pod paskom jevrejskog lobija koji ovaj rat vidi kao nešto presudno – čak i kao verski rat. I drugo, Tramp to ne može da učini zato što su on lično i Izrael pokrenuli napad, ali sada je Iran taj koji odlučuje kako će se rat završiti.
Na to je u nedavnom razgovoru sa sudijom Napolitanom na njegovom jutjub kanalu upozorio profesor Džon Miršajmer: "Ako se postavite u poziciju Irana, slutim da ne biste želeli da se rat sada završi. Želeli biste da se rat produži i traje i u doglednoj budućnosti. Razlog je taj što, koliko duže rat traje, troškovi koje Zapad plaća za ovaj sukob postaju sve veći i veći. A to znači da stičete sve veći uticaj. Moje mišljenje je da će, ukoliko išta uspe da zaustavi ovaj rat, to biti situacija u kojoj ćemo se naći na ivici velike ekonomske, globalne katastrofe. Ta situacija će primorati Trampa da sedne za pregovarački sto i načini ogromne ustupke Irancima. A ako ste Iranac, onda imate interes da nastavite da nanosite bol Zapadu i zapravo čitavom svetu – i da vršite ogroman pritisak na Trampa da sklopi sporazum, ukratko da gurnete svet ka ivici provalije. Zato ne vidim zašto bi Iranci, sa strateškog stanovišta, sada pristali na sklapanje mirovnog sporazuma."
Zaključak američkog profesora je brutalan i direktan. Sve je jasnije da su se Amerika i Izrael, zanemarivši nauk fon Moltkea, u sudaru svojih ratnih planova sa iranskom odbranom – nasukali na smrtonosne hridi "klopke eskalacije".