Države Zapada se polako ali sigurno, u uslovima posrednog rata sa Rusijom, pretvaraju u "države nadzora". I sve to pod izgovorom "otpornosti" i naizgled plemenitih ciljeva, poput "bezbednosti dece". Kuda to vodi, svedoči poslednji primer iz Ujedinjenog Kraljevstva.
U Velikoj Britaniji je nedavno poput bombe odjeknula vest o konačnoj zabrani pristupa društvenim mrežama svim šesnaestogodišnjacima i onima koji su mlađi. Uistinu se iza toga krije mnogo više. Reč je o predlogu koji će zahtevati prijave, skeniranje i pokazivanje ličnih dokumenata za baš svaki komentar na društvenim mrežama. Jasno je da nije moguće uvesti zabranu za određenu starosnu grupu, a da se pritom ne proveravaju svi.
Ali to je tek početak.
Sada su u Velikoj Britaniji velikim tehnološkim kompanijama čak naredili da špijuniraju sve poruke svojih korisnika. Sporna naredba je toliko tajna da tehnološki giganti ne smeju ni da priznaju da su je dobili. U suštini, reč je o najvećem i najdrskijem napadu na anonimnost i slobodu govora do sada. Sličan sistem je već uvela Australija, a u istom pravcu srljaju i članice EU.
"Podrazumevano stanje slobodnog društva – da te ostave na miru sve dok državi ne daš razlog – ovim je okrenut naglavačke. Novo pravilo glasi: sa telefonom u rukama osumnjičen si dok ne dokažeš suprotno, a to moraš da dokazuješ neprestano, jer je to dokazivanje postalo neodvojivo od svakog pristupa internetu i svakog izgovorenog stava", prokomentarisala je novo uređenje organizacija "Reclaim the Net".
Britanska vlada je upotrebila stari trik: "Javnosti ne možeš da podvališ mrežu nadzora, zato prestaneš da je tako nazivaš, već je povezuješ sa uzvišenim ciljevima zbog kojih protivljenje izgleda suludo, kao lična mana. Država ne pita: 'Smemo li da uspostavimo nacionalnu biometrijsku bazu podataka?', jer bi odgovor javnosti bio odlučno ne. Umesto toga kaže: 'Zar ne želite da zaštitimo decu od pornografije?' Samo posmatrajte kako isti oni ljudi koji su mrzeli da pokažu ličnu kartu sada kimaju glavom, jer alternativa liči na perverznjaka na večeri koji se zalaže da deca imaju pristup Pornhabu", upozorava isti portal.
Na to je upozorio i osnivač Telegrama Pavel Durov:
"Javno su promovisali Zakon o internet bezbednosti kao sklop zakona za zaštitu dece, a kojima žele da prisile ljude da razotkriju svoje podatke kako bi mogli da pristupe društvenim medijima. Vlast je, međutim, privatno ponudila sasvim drugačije objašnjenje. Britanska vlada je u podnesku Visokom sudu Engleske, objavljenom prošle godine, navela da glavni deo Zakona o internet bezbednosti nema nikakve veze sa zaštitom dece. Umesto toga su rekli, citiram, da je glavni deo Zakona o internet bezbednosti namenjen targetiranju velikih platformi sa značajnim uticajem na javni diskurs… Zaštitu dece su iskoristili kao izgovor, dok u stvarnosti žele veći nadzor nad političkim govorom na internetu. To je živa žalost, jer je 'zaštita dece' služila kao potpuno ista krinka koju su autoritarni režimi tokom prošlog veka koristili u bezbroj drugih slučajeva. Zašto? Zato što kada neko pomene 'zaštitu dece', to naprasno pokrene drevne, veoma duboke delove našeg mozga.
Zar bi iko ustao protiv zaštite dece? Svi strepe za budućnost svojih potomaka. Pa kada neko kaže da moramo da 'zaštitimo decu, ona su u opasnosti', to potpuno zaobilazi logiku. Zaobiđe raspravu. Zaobiđe racionalnost. Ljudi su najednom spremni da odustanu od svega, pa i od slobode govora. Autoritarni režimi su pod izgovorom zaštite dece uspevali da 'prokrijumčare' sve vrste represivnog zakonodavstva. Sada Evropska komisija koristi isti izgovor za usvajanje niza zakona o nadzoru, takozvanog nadzora 'ćaskanja', inicijative za nadzor ćaskanja. Evropska komisija već pet godina pokušava da nametne novi sklop zakona koji bi od svake aplikacije za razmenu poruka zahtevali da ugradi 'zadnja vrata' u enkripciju, tako da bi sve što delimo na internetu – svaka privatna poruka, svaka privatna fotografija koju pošaljemo preko aplikacija poput Telegrama ili Vocapa ili bilo koje druge – automatski bilo praćeno. Ukoliko sistem otkrije da pokušavamo da uradimo nešto nezakonito, obaveštava vlast. I za to je izgovor – zaštita dece."
Ali, to je tek vrh ledenog brega.
Tome treba dodati i ostale mere koje već deluju. Zabrana za jednu starosnu grupu (mlađe od 16 godina) ne može da se sprovodi bez provere starosnog doba, što znači skeniranje lica, digitalne lične karte i dokazivanje identiteta svakog pojedinca prilikom svakog pristupa internetu. Tome treba dodati i zabranu "ruskih" medijskih kanala, na kojoj se trenutno nalaze 32 medijske kuće.
Dvadeseti paket sankcija uveo je mere i protiv "sajtova koji slikom u ogledalu" zaobilaze zabranu emitovanja tako što na internetu šire isti sadržaj. Prema tumačenju Evropske komisije, već svaki medij ili novinar koji sadržaj sankcionisanih ruskih medijskih kuća doslovno ponovo objavi (ili ima takav učinak) – krši sankcije. Uz to, Savet EU sankcioniše i pojedince koji misle drugačije.
U Sloveniji je, na primer, nedavno osnovan poseban državni institut pod nazivom Trivelis (izdašno ga finansira Ministarstvo odbrane) objavio studiju o "dezinformacijama", pri čemu je kao primer naveo novinara Uroša Lipuščeka (nekadašnjeg dopisnika RTV Slovenije iz SAD i Kine) uz detaljnu analizu jedne jedine njegove objave na Fejsbuku.
Njegov zapis je označen sa "FIMI" – strane dezinformacije, samo zato jer se kritički osvrnuo na zasedanje parlamentaraca država NATO pakta u Ljubljani, a taj zapis za kratko vreme pročitalo mnogo ljudi.
Tim povodom oglasio se slovenački sociolog Tomaž Mastnak, proslavljeni disident iz vremena socijalizma, kada je pisao kritičke komentare prvenstveno za ljubljansku Mladinu.
Mastnak je kritikovao sistem brutalnih sankcija EU protiv pojedinaca, što je sledeća faza denuncijantskih medijskih napada, poput Trivelisovog:
"Sankcionisani nema kome da se žali, jer sankcije nisu pravna mera niti zakonski akt; ne oslanjaju se ni na jedan zakon, niti krše ijedan zakon; one su kažnjavanje bez pravnog osnova; nijedan sud u EU nije nadležan da razmatra takav slučaj. Sankcije su izraz vlastodržačke arogancije, okrutnosti vlasti, čista samovolja.
Kada sam zbog izražavanja mišljenja bio optužen u starom režimu (SFRJ), dobio sam optužnicu preko pošte, u pismu sa povratnicom; u optužnici je bio opisan prekršaj koji sam počinio uz obrazloženje razloga za gonjenje; mogao sam da imam advokata i da se branim pred sudom; sud je moju odbranu uzeo u obzir i odmerio. Jednom sam bio osuđen uslovno, drugi put su optužnicu povukli.
Dok je postupak trajao, slobodno sam se kretao, mogao sam sebi da kupim hranu, uveče sam mogao da odem na pivo sa prijateljima, koliko sam imao ušteđevine – imao sam joj pristup, na poslu nisam imao problema, niko me nije izbegavao. Možda bih mogao da kažem: Eh, stara dobra vremena! A danas – mogu da crknem! Jer Trivelis može da me nezavisno i stručno denuncira, neka vladina institucija će iz Ljubljane prijavu proslediti u Brisel kako bi Slovenija ispunila svoju kvotu u gonjenju informaciono-mišljenjskih prestupnika, Nova ljubljanska banka će blokirati moj račun, neću imati kome da se žalim, država će se odreći bilo kakve obaveze prema meni kao građaninu, ali će naplatiti porez na dohodak; moj pasoš će proglasiti nevažećim, tako da neću moći ni da prebegnem kod Putina.
Onaj prethodni sistem smo nazivali 'totalitarnim'. To je zvanična oznaka koju je usvojila EU. U stvarnosti je totalitarizam ovo sada – i to takav, kakvog nikada nije bilo."
Ali, to nisu jedine mere kojima briselska elita ućutkuje neistomišljenike i kritičare svoje katastrofalne politike.
Tu je i "algoritamsko ućutkivanje" – tada neku objavu vidi njen autor, a formalno i javnost, ali algoritam njenu vidljivost na internetu toliko snizi da gotovo ne dopre ni do koga. Ovome valja dodati i na "Zapadu" donedavno gotovo nepoznato kažnjavanje zbog "dezinformacija" i "uvrede političara".
Prema podacima koje navodi "Reclaim the Net", britanska policija je za godinu dana uhapsila više od 12.000 ljudi zbog onoga što su napisali na internetu – više od trideset dnevno – pri čemu je osudila oko desetinu.
Nemačka i baltičke države takođe prednjače u sve češćoj kriminalizaciji izjava koje bi pre nekoliko godina važile za sasvim uobičajene. I ta praksa se širi. Da sve bude gore, to ludilo podržavaju i ugledni intelektualci sa Zapada. Primera radi, Timoti Garton Eš je u eseju koji je objavio ECFR predložio da Zapad "pobedi Putina" tako što će demokratiju braniti – sa manje demokratije i više cenzure.
Tu logiku je na svom sabstek kanalu oštro kritikovao Brajan Mekdonald koji takav način razmišljanja naziva "fon der Lajenizam" – dakle onaj čudni tok zapadne misli koji smatra da u Nemačkoj tridesetih godina prošlog veka ipak nije sve bilo baš tako loše.
Analitičar ocenjuje da je po sredi stari trik koji insistira da moramo kontrolisati govor kako bismo branili slobodu, što je isto kao kada bismo "imali seksualne odnose da bismo sačuvali nevinost". Mekdonald upozorava da su upravo otvorenost i sloboda bili ono što je Zapad činilo privlačnim, a sada liberalni autori sa Zapada rešenje vide u "državi nadzora", odsečenoj od jeftine energije, posvećenoj naoružavanju, sankcijama, osipanju životnog standarda i beskrajnom moralisanju.
Mekdonald na kraju svog eseja podrugljivo pita Eša da mu objasni kako su skupa struja, deindustrijalizacija, nezaposlena omladina, rastuća nejednakost i politička klasa koja birače zbog svake žalbe proglašava opasnim – postali "privlačni u 21. veku"?
Uz to je jezivo saznanje da Eš, hroničar obojenih revolucija i bivša žrtva Stasijevog nadzora – danas kao "lek" preporučuje upravo ono oruđe od koga je svojevremeno bežao. Svi vatreni zagovornici "nove zapadne cenzure" zaboravljaju, međutim, na osnovnu činjenicu: da cenzura na kraju ne kažnjava samo onoga ko govori – ona zaslepljuje i onoga ko vlada. Kada vlast ućutka neprijatne izvore, odseca sopstveni osećaj za stvarnost i počinje da veruje sopstvenoj propagandi. Vlada koja udesi da do nje ne dopiru neprijatne vesti, ne postaje jača; postaje slepa.
Setimo se reči Solženjicina koji je rekao da onaj ko ućutka pisca zatvara srce naroda. "Teško narodu čiju književnost zgazi intervencija vlasti. Jer to nije samo kršenje 'slobode štampe', već zatvaranje srca naroda i komadanje njegovog sećanja", rekao je prilikom dodele Nobelove nagrade.
Žrtva, naime, nije samo pisac, već zajednica koja gubi sposobnost da sebe vidi onakvom kakva jeste. Solženjicin je u govoru na Harvardu 1978. godine upozorio i na blagu, zapadnu verziju cenzure: "Bez ikakve cenzure, na Zapadu se pomodni misaoni pravci pažljivo odvajaju od 'nemodernih'; potonji, iako nikada nisu zabranjeni, retko nalaze put do novina, knjiga ili predavaonica. Vaši naučnici su u pravnom smislu slobodni, ali sputani okovima vladajuće mode", kritički je rekao ruski pisac.
Danas bi se ovim rečima mogao opisati mehanizam "shadowbanninga", "zabrana u senci", jer kompjuterski algoritam danas obavlja onaj posao koji je nekada obavljao cenzor u ljudskom obliku. Samoobmana je upravo u tome: sistem sebe smatra slobodnim jer ništa formalno ne zabranjuje – dok neprijatna mišljenja ućutkuje bez ostavljanja tragova.
Zato o ratu u Ukrajini, njegovim počecima, toku, dešavanjima na frontu i posledicama – u zapadnim medijima preovlađuju poluistine, neistine i laži. I upravo zato je put ka miru u ratu između Rusije i Ukrajine toliko težak.
Tragičan primer 27 članica EU još jednom dokazuje drevnu istinu: države i vlastodršci koji u zamenu za "osećaj sigurnosti" sebi odseku pristup neprijatnim činjenicama, na kraju izgube upravo ono što im je omogućavalo da isprave svoje greške: sposobnost da sebe vide onakvima kakvi zaista jesu.