Slovenački lakanovac i svetska "filozofska zvezda" Slavoj Žižek nedavno je izjavio da razume zvaničnu politiku Srbije prema ratu u Ukrajini, mada strahuje da joj se to, dugoročno, neće isplatiti.
„Mislim da je to razumljiv pragmatizam – hajde da budemo u sredini, hajde da igramo na obe strane i nekako ćemo profitirati. Bojim se da se to neće isplatiti na duge staze jer će doći trenutak istine. Zabrinut sam za Srbiju", glasi licemerna opomena Žižeka, nedavno lansirana put beogradskih vlasti u emisiji "Globalni fokus" na TV stanici N1 na srpskom jeziku.
Poznati filozof je lukavo prenebregao činjenicu da se Srbija bar u tri primera tokom glasanja u Ujedinjenim nacijama usaglasila sa Evropskom unijom, od koje se razlikuje "samo" po tome što nije uvela sankcije Rusiji. Ali, kada bi podlegla i tom zahtevu EU, nije jasno u čemu bi onda bila, iz perspektive Moskve - razlika između Srbije i ostalih "neprijateljskih zemalja" Evrope? A upravo to je ono što priželjkuje, prema Srbiji nikada dobronamerni, Slavoj Žižek.
Zato nije na odmet proučiti "zabrinutost" koju je Žižek iznenada, naoko ničim izazvan, izrazio prema Srbiji.
Iskrena briga
Je li ta "briga" zaista iskrena? Da bismo odgovorili na tu dilemu, treba utvrditi - ko je, zapravo, Slavoj Žižek?
Odgovor na to pitanje dao je početkom januara na stranicama "Kaunterpanča" Gabrijel Rokhil u tekstu s naslovom koji otklanja svaku sumnju – "Dvorska luda kapitalizma: Slavoj Žižek".
Rokhil u prvom redu upozorava na činjenicu da je Žižek, koga u domovini i na Zapadu mnogi veličaju kao jednog od najistaknutijih intelektualaca savremenog sveta, 2012. godine u režiji časopisa "Forin polisi", koji je produžena ruka američkog Stejt departmenta, osvanuo na listi "100 najboljih globalnih mislilaca". Žižek se već tada obreo u društvu mnogih, po zlu poznatih i istaknutih političara, počev od Dika Čejnija, zloglasnog američkog potpredsednika u vreme administracije Džordža V. Buša...
U cilju demistifikacije Žižekovog lika i dela, Rokhil podseća na neke od njegovih najkontroverznijih izjava kako bi što plastičnije raskrinkao mit o "vrsnom filozofu globtroteru rodom sa sunčane strane Alpa". To pregnuće nije bilo teško jer se miljenik slovenačkih levičara nije libio da javno deli svoja razmišljanja na najrazličitije teme.
Primera radi, komunizam 20. veka opisao je kao sistem gori od – nacizma. Prema Žižeku, "ako merite na nekom apstraktnom nivou patnje, staljinizam je bio gori od nacizma". Poznati filozof ne mari što je Crvena armija pod komandom Staljinovih generala pobedila nacističku ratnu mašineriju. Štaviše, u njegovom viđenju nedavne istorije, Treći rajh Adolfa Hitlera i nije bio naročito "radikalan" u nasilju poput omrznutog komunizma. Žižek vidi jedini problem što "Hitler nije bio dovoljno nasilan"...
Lepo uređena bašta i neuredna džungla
Geopolitika samoproglašenog evrocentrika za koga je Evropa politički, moralno i intelektualno superiorna u odnosu na sve druge regije, savršeno se slaže sa rasističkim i fašistoidnim svetonazorom Žozepa Borelja, ministra spoljnih poslova EU, koji Evropsku uniju vidi kao "lepo uređenu baštu", dok je sve izvan njenih međa "neuredna džungla" podložna intervencijama uglađenih evropskih "baštovana".
U tom duhu je Žižek u zapadnim medijima potvrdio "punu podršku" posredničkom ratu Amerike protiv Rusije u Ukrajini, ističući da "nam je potreban jači NATO za odbranu evropskog jedinstva". Dok ispreda hvalospeve NATO-u, slovenački mislilac ignoriše analize čak i najvažnijih američkih istoričara, stručnjaka za Rusiju i geopolitiku koji od početka rata upozoravaju da je za konflikt u Ukrajini odgovoran - Zapad.
Kada se sve sabere, nije neobično što je Žižek obezbedio sebi mesto "superzvezde" u vodećim zapadnim medijima. Rokhil im se podsmeva jer novinari na Zapadu u toj "superzvezdi" nisu prepoznali najobičnijeg "prodavca magle i 'zmijskog ulja koje leči sve i svašta'", poput šarlatana koji su sumnjivim napicima obmanjivali lakoverne na Divljem zapadu. Sve dok mediji Žižeku "piju iz ruke", i njegovi poklonici uzimaju filozofove fraze zdravo za gotovo iako se radi o "karikaturalnom liku ludog marksiste". Ukratko, za Rokhila je Žižek "Borat filozofije" koji se proslavio ulogom "izopačenog feniksa koji javno masturbira nad plamenom".
Na strani "kolektivnog Zapada"
Kritičar Žižekovog opusa dotakao se i njegovog metoda rada: "Radi se o punokrvnom oportunizmu. Kada je, na primer, Žižeka intervjuisala za katalog ’Aberkrombi i Fič’, njegova sagovornica je napomenula da će mu poslati tekst na čitanje, uoči objavljivanja. Bila je iznenađena kada je Žižek njenu ponudu lakonski odbacio: 'O, to nije potrebno! Šta god da kažem, mogu potom reći nešto sasvim suprotno!'" Rokhil sa neskrivenim prezirom notira da onaj ko je sposoban da "čas kaže jedno, a potom smatra jednako dobrim da na istu temu kaže nešto čime opovrgava sopstvenu, prvu tvrdnju, nije ništa drugo nego oportunista čiji je jedini cilj da se njegovo ime kupa u svetlu medijskih reflektora".
Ipak, ni to nije sva istina o Žižeku: ne treba zaboraviti da je uprkos dokazanoj prevrtljivosti, slovenački filozof u nečemu ipak dosledan - u presudnim trenucima uvek je na strani "kolektivnog Zapada", tačnije, američkog hegemonizma i njihovih evropskih lakeja.
Tokom raspada SFRJ uvek je podržavao i promovisao zapadnu agendu. U tekstu "NATO, Božja leva ruka" on je 1999. podržavao bombardovanje Savezne Republike Jugoslavije. Tada je napisao: "Isključivo srpska agresija je bila okidač za rat, a ne etnički sukob".
Kada se NATO obrušio da bombarduje Srbiju, Žižek je vest dočekao sa oduševljenjem; nije se potrudio ni da prikrije slast zbog pubertetske provokacije: "Dakle, kao levičar, moj odgovor na dilemu 'Bombardovati ili ne?' glasi: Još nije DOVOLjNO bombi, a i okasnile su!"
I u drugim prilikama je srčano zastupao i branio američke intervencije, iako su one dovele do masovnog ubijanja civila u mnogim zemljama sveta. "Uvek sam za vojnu intervenciju Zapada", prostodušan je Žižek.
Protiv studenata
Kada je potpisnik ovih redova sa njim radio prvi intervju za buntovni studentski časopis iz Maribora sredinom osamdesetih godina prošlog veka, predstavljao je sebe kao kosmopolitu. A onda sam ga desetak godina kasnije zgroženo gledao kako sa ekrana RTV Slovenije osuđuje slovenačke studente koji su se usudili da podrže studentske proteste u Beogradu 1996-1997. Žižek je tada oštro prozvao slovenačku mlađariju zbog saradnje sa srpskim kolegama, ocenivši njihov gest kao sramnu kolaboraciju sa Miloševićevom Srbijom. Tada je slovenačku javnost trovao da su Srbi miloševićevci, zločinci, pa i studenti Beogradskog univerziteta iako su ustali protiv režima...
Dakle, koliko u svetlu svega rečenog - vredi Žižekova današnja "zabrinutost" za Srbiju? Odgovor je jasan. Briga osvedočenog oportuniste i promotera američkih ratova vazda je bila u službi ciljeva zapadnih centara moći, pre svega Amerike i njenih imperijalnih apetita. Ni sada nije drugačije.
S druge strane, Zapad je stvarno u problemu ako je potegao jednog Žižeka da podstiče Srbiju da se prikloni sankcijama koje nameće Rusiji, i to u trenutku kada taj isti Zapad gubi dominantnu poziciju u svetu. Žižek je, kao i uvek, odradio na N1 povereni mu zadatak, a kako i ne bi, kada mu osigurava luksuzan život pod skutima Vašingtona i evropskih metropola.
Francuski mislilac Žilijen Benda objavio je 1927. esej pod naslovom "Izdaja intelektualaca". U tom dugom i donekle zaboravljenom eseju, Benda piše o svojim savremenicima, intelektualcima koji su se odrekli uloge branitelja univerzalnih vrednosti. Danas u tu grupu možemo ubrojati i Slavoja Žižeka i slične zastupnike interesa "kolektivnog Zapada". Otuda mu je Rokhil dalekovido prišio epitet "dvorske lude kapitalizma".
Tačno je, on jeste pajac američkog hegemonizma, tip intelektualca koji "važno vrte palce", a "kupiš ih za špricer", što bi rekao sjajni Đorđe Balašević.