Slovenija je 25. oktobra obeležila "dan suverenosti" – godišnjicu dana kada je 1991. godine poslednji vojnik Jugoslovenske narodne armije (JNA) iz luke u Kopru napustio slovenačku teritoriju.
Ove godine se, međutim, ne slavi samo "odlazak poslednjeg vojnika JNA", kao poslednje 34 godine. Vlada Janeza Janše je u pozivnici za centralnu državnu proslavu taj dan sada prekrstila u "35. godišnjicu oslobođenja Slovenije". Jedna reč – oslobođenje – bila je dovoljna da se svetkovina pretvori u politički skandal, a Slovenija u zemlju u kojoj se ponovo vodi srdit boj oko tumačenja istorije.
Na proslavu u Kopru, koja je zamišljena kao vojna parada sa oko 500 vojnika, počasnim plotunima, preletima helikoptera, padobrancima sa zastavama, ratnom lađicom "Triglav" i čak dva italijanska lovca "eurofajter", nisu bili pozvani barjaktari Saveza udruženja boraca za vrednosti NOB – organizacije koja čuva uspomenu na borbu i žrtve partizana tokom Drugog svetskog rata.
Razlog: vrh njihovih kopalja krasi petokraka zvezda.
Predsednik koordinacionog odbora za državne proslave Jelko Kacin – isti onaj koji je 1991. kao ministar informisanja bio glavni glas slovenačke ratno-huškačke propagande – odbacio je kritike rečima: "To nije preimenovanje praznika, samo kažemo šta proslavljamo."
Premijer Janez Janša bio je direktniji: "Svi su dobrodošli, ali bez simbola agresora." Dodao je da na proslavi neće biti oni kojima "simbol na kapi i zastavi nekadašnjeg agresora" znači više od samostalnosti države.
Pod "agresorom" Janša podrazumeva JNA, a pod zabranjenim "simbolom" – petokraku, zvezdu pod kojom su se partizani borili protiv nacističkih i fašističkih okupatora.
Predsednica Slovenije Nataša Pirc Musar najpre je iz kabineta premijera zamoljena da na proslavi ne govori. Pristala je da bude "samo gledalac, ali ne i svečani govornik". Zatim su joj iz programa bez objašnjenja precrtali smotru počasne čete i odavanje počasti zastavi. Kada su tome dodati "oslobođenje" i proterivanje boračkih zastava iz Drugog svetskog rata, saopštila je da je to "prva državna proslava u mom mandatu na kojoj me neće biti".
Njeno obrazloženje bilo je kratko i jasno: "Slovenija se 1991. osamostalila, a ne oslobodila!" Narodno-oslobodilačka borba (NOB), dodala je, "nema veze sa vojskom JNA", a oduzimanjem protokolarnih radnji "građanima je oduzeto dostojanstvo, kao i državi i institucijama".
Nije prvi put da Janša brutalno retušira istoriju 20. veka. Već u junu, pred "dan državnosti", državni protokol je u pozivu zahtevao da svi partizanski barjaci sa vrha koplja skinu zvezdu i zamene je državnim grbom. Iako je Janša nekada i sam bio član Saveza komunista Jugoslavije, potonju karijeru je izgradio na napadima na crvenu petokraku koju predstavlja kao simbol (srpske) okupacije, iako je ta zvezda mnogo više od toga.
U Sloveniji i širom sveta ona je simbol otpora – nosili su je partizani koji su se u Drugom svetskom ratu digli protiv nacističke i fašističke okupacije, nosili su je oslobodioci Beograda, Trsta, Beča i Berlina... Da njen status nije uporediv sa nacističkim simbolima, priznaje i Evropski sud za ljudska prava. U predmetu Vajnai protiv Mađarske taj sud je 2008. presudio da se crvena zvezda "ne može tumačiti kao simbol isključivo komunističke totalitarne vladavine", jer simbolizuje i međunarodni radnički pokret; zato je Mađarska, kažnjavajući čoveka koji ju je nosio na protestnom skupu, prekršila slobodu izražavanja, odlučio je sud u Strazburu.
Ironija najnovijeg Janšinog napora da istoriju prilagodi sebi i svojim satrapima, utoliko je veća zbog samog mesta proslave.
Naime, Janša se namerio da "simbole agresora" protera iz Kopra – grada koji bi danas bio deo Italije da nije bilo vojnika sa crvenom zvezdom na kapi. Slovenačko Primorje je oslobođeno u maju 1945, kada je Jugoslovenska armija prodrla do Trsta, a Kopar je posle godina tavorenja u zoni B i Londonskog memoranduma iz 1954. godine na kraju pripao Jugoslaviji, pa tako i Sloveniji. Slovenačka obala, na kojoj se u nedelju uz italijanske "eurofajtere" slavilo "oslobođenje", slovenačka je zahvaljujući onima čiji su barjaci sa proslave – prognani!
Dobro je poznat i drugi Janšin trik u naporu da oduzme laureat oslobodilaca pravim oslobodiocima Evrope ispod nacističkog terora – jugoslovenskim partizanima, sovjetskoj Crvenoj armiji i savezničkim vojskama. Sukob slovenačkih oružanih snaga i JNA iz 1991, koji je trajao samo deset dana, on pokušava da predstavi kao veliki, krvav rat, a stanje u Sloveniji pre toga, u vreme Socijalističke federativne republike Jugoslavije (SFRJ) – kao okupaciju nezavisne države.
Janšino izjednačavanje pobede nad nacizmom sa događajima iz 1991. usmereno je na mlađa pokoljenja kako bi na JNA gledala kao na okupatorsku silu koja je sve do "oslobođenja" gazila slovenačku državu i narod. Janša se ne ustručava da zbori o "velikoj pobedi nad jugo-vojskom", iako su njegovi saradnici kasnije svedočili da se tokom uzbuna za vazdušnu opasnost krajem juna 1991. hrabro krio u najdubljem podrumu Cankarevog doma u Ljubljani…
Janšine tvrdnje o "okupaciji" su, naravno, daleko od istine, jer je Slovenija imala skoro sve poluge vlasti i pre otcepljenja od SFRJ. Slovenci su uz to zauzimali najviše savezne funkcije – da pomenem samo Edvarda Kardelja, Staneta Dolanca, braću Krajger, Mitju Ribičiča, a ne treba zaboraviti ni da je Janez Drnovšek bio predsednik Predsedništva SFRJ i njegov član sve do juna 1991. godine.
Čim je proglasila "nezavisnost", slovenačka desničarska vlada je već sutradan preuzela granične prelaze i carinu na spoljnoj granici tadašnje Jugoslavije. Savezno izvršno veće, na čijem čelu je bio Hrvat Ante Marković, naredilo je da se granica zaštiti. JNA je 27. juna 1991. na granične prelaze poslala oko dve hiljade mahom neiskusnih vojnika, golobradih regruta, podeljenih u manje grupe. Na njih je u zasedi vrebalo više desetina hiljada mobilisanih i do zuba naoružanih pripadnika Teritorijalne odbrane Slovenije i slovenačke policije. Sporadične čarke trajale su do početka jula, a 7. jula je potpisana Brionska deklaracija kojom je netom proglašena nezavisnost – zamrznuta na tri meseca.
Brojke su neumoljive. Na slovenačkoj strani poginulo je 19 pripadnika Teritorijalne odbrane i policije. JNA je izgubila 44 vojnika – uglavnom tek punoletnih mladića na odsluženju vojnog roka iz svih krajeva Jugoslavije, čiji su roditelji u Srbiji i drugim republikama tih dana protestovali tražeći da im se sinovi vrate kućama. Poginulo je i 12 stranaca, među njima dvojica austrijskih novinara i vozači kamiona, Bugari, kao i nekoliko slovenačkih civila. Ukupno – manje od sto ljudi.
Savezna država je tada već bila uzdrmana udarcima koje je dobijala od strane političkih lidera svih šest republika i obe pokrajine, a pre svega zbog sukoba Slovenije i Hrvatske sa Srbijom. Srbija, međutim, nije imala nikakve ambicije za sukob sa Slovenijom. To je u svom dnevniku "Poslednji dani SFRJ" potvrdio i Borisav Jović, tesan saradnik Slobodana Miloševića. Jović je kasnije ispričao da Milošević nije znao da je upravo on predložio povlačenje vojske iz Slovenije, a razlog je bio jednostavan: "Zato što smo mi (Srbi) uvek smatrali da Slovenija može da ode." Uostalom, i Milošević je još januara 1991. Milanu Kučanu rekao da Slovenija može da ide, ali da to ne važi za Hrvatsku.
Sve je još apsurdnije i zato što je sukob 1991. prema ocenama vojnih stručnjaka uistinu bio sukob "niskog intenziteta". Američka vojna doktrina – priručnik Kopnene vojske SAD FM 100-20 iz 1990. – sukob niskog intenziteta definiše kao političko-vojnu konfrontaciju ispod nivoa konvencionalnog rata. Američki istraživački projekat "Correlates of War" sa Univerziteta u Mičigenu, jedna od najcitiranijih baza podataka o ratovima u svetu, "ratom" smatra sukob sa najmanje hiljadu poginulih u borbama. Švedski program UCDP iz Upsale sukobe sa 25 do 999 žrtava svrstava u "manje oružane sukobe".
Ukratko, Janšin "veliki rat nad formalno četvrtom najjačom armadom u Evropi" niti je bio pravi rat, a pogotovo ne međunarodni, kakvim danas pokušava da ga predstavi on sam, ali i njegova stranka SDS, stalno ističući "agresiju JNA" uz objavljivanje slika krvožednih srpskih četnika na slovenačkim društvenim mrežama.
Janšin konstrukt je zapravo neupotrebljiv: JNA nije mogla da izvrši agresiju na tlo sopstvene države. Njen izlazak na granice 1991. izazvalo je jednostrano proglašenje nezavisnosti u Ljubljani, i posledični zahtev Ante Markovića da vojska zaštiti državnu među. Uprkos tome je JNA u Sloveniji proglašena agresorskom, a posle moratorijuma i odlaska savezne vojske država se osvetila pre svega porodicama njenih bivših pripadnika. Proterivala ih je iz zemlje, sprečavala spajanje porodica, sudski ih gonila zbog navodnih zločina, oduzimala im stanove i uskraćivala im zaslužene penzije zbog navodnog učešća u "agresiji".
Mnoge je 26. februara 1992. nezakonito "izbrisala" iz registra stalnog stanovništva – više od 25.000 ljudi, uglavnom poreklom iz drugih republika bivše Jugoslavije. Decenijama kasnije je utvrđeno da je Slovenija u tom činu "etničkog čišćenja" izbrisala i preko 4.000 dece. Evropski sud za ljudska prava je 2012. u predmetu Kurić i drugi protiv Slovenije to osudio kao teško kršenje ljudskih prava. Nekima, kao generalu Milanu Aksentijeviću, oduzeto je i državljanstvo.
Mnogi su o tome dugo ćutali. Nisu marili za zlu sudbinu svojih dojučerašnjih komšija jer se radilo o "južnjacima", obespravljenim ljudima čiji su jedini greh bili koreni u nekoj od eks-Ju republika. A sada se oštrica Janšinog revizionizma i osvetoljubivost potomaka gubitnika iz Drugog svetskog rata okreće protiv Slovenaca, naslednika partizanskog predanja. I sve to zahvaljujući Janezu Janši koji je u vreme "procesa protiv četvorice" 1988. iz ruku šefa kontraobaveštajne službe JNA (KOS) Aleksandra Vasiljevića veselo lizao sladoled i zobao trešnje, a koji danas JNA predstavlja kao neku vrstu Vermahta, "veliku silu" koju je 1991. lično on porazio do balčaka.
Činjenica je da Janšu i njegove "osamostalitelje" (na slovenačkom – osamosvojitelje) nagriza zub vremena, pa bi pod starost i još za života da sebi podignu što više muzeja i spomenika koji će opevati njihova herojska dela. A da bi njihova istorijska rola bila što važnija, rat mora da bude veliki, najstrašniji (veći čak i od Drugog svetskog!), neprijatelj što zlobniji, a sukob manihejski, izuzetan, neponovljiv – i mora da predstavlja pravo, istinsko "oslobođenje" naroda i države.
Reč je o mitologizaciji prošlosti, privatizaciji istorije i istorijskoj laži. Čovek koji je u fotelji ministra odbrane sedeo u vladi Alojza Peterlea koja je pokrenula pogrom oficira JNA, njihovih porodica i svih ostalih "južnjaka", označivši ih za unutrašnje neprijatelje i nezakonito im oduzimajući penzije i svaki oblik egzistencije pod lažnom optužbom učešća u "agresiji", danas sa državnih proslava proteruje pripadnike slovenačkog Saveza boraca koji neguje vrednosti NOB.
Dakle baš one koji čuvaju sećanje na jugoslovenske partizane i Crvenoarmejce, jedine koji su nekadašnju Jugoslaviju a posledično i Sloveniju zaista oslobađali.