Vest da je predsednik Ruske Federacije optužen jer je navodno "nedozvoljeno deportovao decu iz okupiranih teritorija Ukrajine na teritoriju Rusije" omogućila je političarima i vodećim medijima na Zapadu da za koji sat uživaju u osećanju sopstvene (nad)moći i uzvišenosti. A zapravo se radi o još jednoj samoobmani i moralnom posrnuću tog istog Zapada.
Nije stvar samo u tome da je potez Međunarodnog krivičnog suda (MKS, engleski ICC) za Moskvu, koja kao i Vašington nije podržala rad tog suda, "ništavan i nepostojeći" (null and void). Izdavanje "naloga za hapšenje" ujedno je ozbiljan udarac za reputaciju MKS jer je sada bez tračka sumnje pokazao svetu da i u toj međunarodnoj instituciji sede pobornici selektivne pravde.
Da li je ratni zločin spasavanje dece ili njihovo ubijanje, pitali su se posle tog poteza MKS mnogi po svetu, iznenađeni arogancijom i pristrasnošću poslednjeg poteza tzv. Međunarodnog krivičnog suda.
"Zemlje na koje su izvršili invaziju: 9. Ubijeni civili: 11 miliona. Optužnice ICC: 0," upozorio je jedan od komentatora na društvenim mrežama, priloživši fotografiju bivših američkih predsednika: Baraka Obame, Džordža Buša Mlađeg i Bila Klintona.
Ista slika podstakla je na seriju opaski drugog komentatora: "Ta trojica američkih predsednika su tokom 23 godine ilegalno napali 9 zemalja i pobili na milione civila, ali niko ih ne naziva ratnim zločincima i niko za njih nije izdao nalog za hapšenje… Ukrajinci redovno muče i masovno ubijaju ruske ratne zarobljenike, bombarduju civile i stambena naselja u Donjecku. Kako to da MKS još nije izdao nalog za hapšenje ratnog zločinca Zelenskog? Hajde da razjasnimo ovo - Džo Bajden u Avganistanu ubije dronom celu porodicu od 10 ljudi, uključujući 7 dece, i to nije ratni zločin. Putin evakuiše decu iz ratnog područja na sigurno - i to je proglašeno za ratni zločin?! U kakvom to svetu živimo!"
Sramno ćutanje
Mnogi upozoravaju i na ustrajno i sramno ćutanje rečenog suda u Hagu kada su u pitanju zločini protiv Palestinaca: "Iskreno pitanje - ako ovako brzo može da se izda nalog za hapšenje predsednika Rusije, velike svetske sile, zašto još nema postupka za izraelske ratne zločine?"
"Pokretanje krivičnog postupka protiv predsednika Putina jeste puka simbolika, jer Rusija nije ugovorna strana MKS. Problem je što je taj potez MKS zapravo onemogućio diplomatiju. Vašington je snažno pritiskao MKS, pogledajte samo aferu sa odbijanjem viza zvaničnicima tog suda u prošlosti. Ili sporazume sa novim članicama NATO-a posle 1999. godine o zabrani izručenja američkih državljana. Ni otkrića i dokazi Džulijana Asanža nikada nisu korišćeni za krivično gonjenje onih koji su umešani u ratne zločine u Iraku," osvrnula se na vest iz Haga nekadašnja austrijska ministarka spoljnih poslova Karin Knajsl koja zbog progona kojem je bila izložena na "slobodarskom Zapadu" danas živi u – Libanu.
Nije zaboravljeno ni da je nekadašnja američka ministarka spoljnih poslova Madlen Olbrajt u intervjuu za američku TV stanicu 1996. godine hladnokrvno objasnila da je smrt pola miliona iračke dece bila nužna, kako bi se sankcijama srušio režim Sadama Huseina. Ako tim primerima dodamo i pogibiju na hiljade dece tokom američkog neselektivnog bombardovanja gradova u Srbiji (tada u SR Jugoslaviji), Iraku, Libiji, Siriji i mnogim drugim državama - pristrasnost MKS postaje još očiglednija.
Tužioci MKS su "prevideli" i činjenicu da su u područjima na istoku Ukrajine snage kijevskog režima osam godina nekažnjeno bombardovale civile, zbog čega je stradalo preko 14.000 ljudi, među njima više stotina dece.
I dok su pripadnici ukrajinskih snaga civile u tim područjima tokom poslednjih ratnih sukoba upotrebljavali kao "živi štit", Rusija je to stanovništvo spasavala, da bi sada njen predsednik zajedno sa komesarkom za ljudska prava bio optužen zbog navodnih nezakonitih "deportacija".
Rimski statut
Hipokrizija Zapada izašla je na videlo i zahvaljujući likovanju američkih zvaničnika koji su uprkos "šizofrenoj" poziciji u kojoj su se našli podržali potez MKS, mada Vašington redovno sankcioniše funkcionere tog istog suda, a od 2002. ima čak i zakon koji američkoj administraciji dozvoljava da upotrebi i vojnu silu protiv MKS ili države koja bi se usudila da uhapsi američke građane osumnjičene da su vinovnici ratnih zločina.
SAD su u više navrata optuživane za ratne zločine, uključujući likvidacije civila, nezakonita hapšenja, zlostavljanja i mučenja zatvorenika, kao i upotrebu nedozvoljenog hemijskog oružja, ali je postupak tužilaštva MKC u vezi s američkim zločinima u Avganistanu posle sankcija, koje je Vašington uveo funkcionerima haškog suda - brzo ugašen.
Otuda je sa podizanjem naloga za hapšenje Vladimira Putina taj tribunal svetu dokazao koliko je kompromitovan i pristrastan. Do sada je Rimski statut popisalo 123 država, ali među članicama tribunala nema ni SAD, ni Rusije, kao ni Kine, Indije, Turske, Saudijske Arabije i mnogih drugih zemalja koje uistinu predstavljaju – većinu sveta. Potpisnica nije ni Ukrajina.
Osnivanje MKS je samo još jedan od neslavnih pokušaja da se postigne međunarodna pravda. Ideja se rodila daleke 1474. godine kada je suđeno Peteru fon Hagenbahu u Breslavu u Nemačkoj zbog "nasilja nad Bogom, zakonima i ljudima" jer je svojim trupama dozvolio da pljačkaju osvojeni grad i nekažnjeno ubijaju civilno stanovništvo.
Sledeći ozbiljniji pokušaj usledio je tek posle Prvog svetskog rata, kada su saveznici ustanovili Međunarodni krivični sud. Poduhvat je jalovo završen podizanjem optužnice protiv 12 nemačkih oficira, dok su glavni krivci ostali nekažnjeni.
Usledila su uspešnija suđenja posle Drugog svetskog rata održana u Nirnbergu i Tokiju, ali je i to mahom bila "pravda pobednika". Za zločine saveznika, bacanje nuklearnih bombi i spaljivanje Drezdena, kao i uništavanje drugih gradova - niko nije bio osuđen.
Prisilno sredstvo
Međunarodni sud pravde u Hagu za zločine počinjene na teritoriji bivše Jugoslavije (ICTY) osnovan je Rezolucijom Saveta bezbednosti br. 8277. I taj je karijeru neslavno okončao, što se moglo naslutiti još prilikom njegovog osnivanja, jer je sud zamišljen kao "prisilno sredstvo" u skladu sa sedmim poglavljem Povelje UN. Ukratko, taj sud nije bio punokrvna pravosudna institucija, već "prinudno sredstvo za osiguranje mira".
Neobjektivnost ICTY ogledala se i u čestom menjanju njegovih pravila. Čak su i nevladine organizacije koje su ICTY zdušno podržavale, posle oslobađajuće presude hrvatskim generalima 2012. priznale da "pravda nije zadovoljena".
ICTY nije sudio ni zločincima iz NATO pakta koji su 1999. bombardovali SR Jugoslaviju; odbačena je čak i istraga o počinjenim zločinima.
Po svemu sudeći, svoj put će na isti način kao i njegovi prethodnici završiti i MKS, još jedna od institucija pod paskom Zapada koju je potrebno ozbiljno revidirati posle uspostavljanja novog, multipolarnog međunarodnog poretka i odbacivanja sadašnje politike selektivne pravde. Što je samo po sebi – najveća nepravda.