Naopake lekcije: Kako loše istorijske analogije potpiruju ratove

Često se kaže da je istorija učiteljica života; ali eto problema kada su lekcije koje političari pozajmljuju od istorije, sve kako bi potkovali svoje odluke - potpuno pogrešne. U tom duhu i oni, koji podržavaju kijevski režim u sadašnjem ratu, stoički odolevaju racionalnim argumentima protivnika pozivajući se na "istorijska iskustva" i "istorijske lekcije"…

Tu nalaze opravdanje da Ukrajini pomažu oružjem šakom i kapom, oslanjajući se na dve podštapalice: "poruke Drugog svetskog rata" i "minhensku lekciju". Dok Evropska unija iz nedavno osnovanog "Evropskog mirovnog instrumenta" (EPF) crpi novac za dalje finansiranje rata u Ukrajini, lideri 27 država članica tvrde da time ne dolivaju ulje na vatru rata, već "isporukama sve težeg naoružanja Kijevu - brane živote civila"; domaću i svetsku javnost ubeđuju da "bolje naoružavanje Ukrajinaca doprinosi manjem broju žrtava, jer civili manje ginu u sukobu sa Rusijom". 

Na stranu šizofrenost situacije u kojoj "mirovni instrument" služi za podsticanje rata, pogledajmo argumente koji su omogućili takav scenario, a koji su bili već u startu pogrešni.

Cena za mir

Krenimo redom: pozivanje na "istorijsku lekciju iz Minhena" odnosi se na Minhenski sporazum potpisan u noći između 29. i 30. septembra 1938. godine između zapadnih sila (Francuska, Velika Britanija i Italija) i Berlina, a koji je otvorio put nacističkoj Nemačkoj da prisvoji češke Sudete. Sporazum su na konferenciji u bavarskoj prestonici potpisali predsednici britanske i francuske vlade Nevil Čemberlen i Eduar Dalađe. Ujedinjeno kraljevstvo je podsticalo sklapanje dogovora među vojnim silama tadašnje Evrope, uvereno da su Sudeti mala "cena za mir".

Pogrešno su, međutim, ocenili Hitlerove teritorijalne apetite. Na osnovu takve "istorijske analogije" zapadni političari danas plaše domaću i svetsku javnost tvrdnjama da je ruska specijalna vojna operacija u Ukrajini samo uvod, i da bi ustupci Moskvi podstakli njene buduće osvajačke pohode na druge evropske zemlje…

U autorskom tekstu objavljenom u britanskom "Ekonomistu", poljski premijer Mateuš Moravjecki kritikovao je kolege sa Zapada jer su "zaboravili pouku Minhenskog sporazuma iz 1938.". Istoj insinuaciji pribegao je na jednom od samita saveznika u NATO paktu i britanski ministar odbrane Ben Volas: "Možda će [Putin] na kraju parkirati tenkove, pa da svi idemo kući, ali na Zapadu se još oseća dašak Minhena u vazduhu…".

Lekcija iz Minhena

Ipak, pozivanje na "lekciju iz Minhena" nije vaskrslo u ukrajinskom diskursu, već mnogo ranije, prilikom brojnih kolonijalnih poduhvata zapadnih država u Aziji i Africi posle 1945. godine, kao i uoči pučeva koje je američka CIA dirigovala u zemljama Latinske Amerike. I politikolog Džek S. Levi, viši istraživač na Saltzmanovom institutu za studije rata i mira, u "minhenskoj lekciji" vidi izgovor koji je zapadnim političarima dobro došao za zaoštravanje brojnih konflikata po svetu, među kojima su se neki izrodili u najsurovije ratove 20. veka, recimo: "Hariju Trumanu u Koreji, Entoniju Idnu u Suecu, Džonu Kenediju prilikom Kubanske raketne krize, Lindonu Džonsonu u Vijetnamu i Džordžu Bušu za rat u Persijskom zalivu".

Kad se podvuče crta, nije teško zaključiti da su rečene "istorijske analogije" loš temelj za donošenje odluka. "Kao što sam tvrdio u analizi iz 2012. godine, analogije se generalno biraju na osnovu njihove istaknutosti, a ne njihove savremene relevantnosti. Politikolog Robert Džervis ističe kako istorijske analogije imaju tendenciju da ’zamagljuju aspekte sadašnjeg slučaja koji se razlikuju od prethodnog'. A Kenet Tompson, stručnjak za međunarodne odnose, primećuje: 'Istorija je najbolji učitelj, ali njene lekcije nisu na površini'," upozorava Maks Abrams, profesor političkih nauka na Univerzitetu Northeastern. On sam adekvatnu analogiju sa događajima vezanim za Drugi svetski rat nailazi u Aziji, a ne u Evropi.

Demonstracija vojne (nad)moći

Mnogi istoričari naime zastupaju tezu da je Amerika bacila atomsku bombu na Nagasaki ne samo da bi primorala Japan na kapitulaciju, već i zato da bi demonstrirala svoju vojnu (nad)moć u tom delu sveta. I držala Sovjete podalje od Japana. Slično tome, razlog zbog kojeg Zapad pomaže u iscrpljivanju Rusije u Ukrajini jeste i da isprepada Kinu i natera Peking da ustukne suočen sa "cenom za zauzimanje Tajvana". Tu tezu je nedavno potvrdio i šef NATO-a Jens Stoltenberg na Minhenskoj bezbednosnoj konferenciji, rekavši da "Peking pažljivo prati koliku cenu Rusija plaća za agresiju, ili pak dobija nagradu".

Ta analogija se čini relevantnijom u odnosu na onu iz perioda uoči Drugog svetskog rata, s obzirom na snagu NATO-a u konvencionalnoj vojnoj moći u odnosu na Rusiju, ali i realističnih planova Kine glede Tajvana. S druge strane, analogija o "izdaji u Minhenu" je poput brane koja sprečava kompromise koji bi doprineli miru, što potvrđuju i reči američkog istoričara i odličnog poznavaoca američko-kineskih odnosa Džona Ferbanka. Povodom "minhenske analogije", večnog oruđa za pobijanje argumentacije onih koji pozivaju na diplomatiju i ustupke, Ferbank podseća da je istorija kao "džak iz kojeg svako vadi 'lekciju' koja mu odgovara kako bi opravdao svoje namere".

Slično važi i za mantru koja trenutno hara zapadnim zemljama, a prema kojoj će "milion granata" koje Evropska unija namerava da proizvede za Ukrajini zajedno sa svim ostalim oružjem koje liferuje u Kijev, "odvratiti rusku agresiju od pohoda na Zapad". Tu doskočicu koriste bezmalo svi američki i evropski političari kada objašnjavaju biračima zašto Vašington i Brisel bezglavo "snabdevaju Ukrajinu teškim naoružanjem". Navodno u cilju "odvraćanja" Rusije da krene i ka evropskim metropolama. Brajan Ridl iz Instituta Menhetn tvrdi, na primer, da SAD i EU moraju da povećaju naoružavanje Ukrajine jer će u suprotnom ruska vojska "zgaziti Evropu".

Klasična teorija odvraćanja

Gordon Čang iz Instituta Gejtston ide još dalje, pa Amerikancima putem Tvitera šalje alarmantne poruke da će, ukoliko ne odvrate Putina slanjem još većih isporuka oružja Ukrajini, uskoro "videti ruske brodove i avione tik uz američke obale". Zapadni ratni huškači ne kriju da su orni da se protiv Rusa bore do poslednjeg Ukrajinca, samo da ne bi morali da se "suoče sa ruskom vojskom na kućnom pragu". Takvo rezonovanje oslanja se na iskonsko načelo iz klasične teorije odvraćanja da "verodostojne pretnje mogu da zaustave napad(e)". Ali i tu se zec krije u šeširu, upozorava američki politikolog Džon Miršajmer.

On podseća da do sada još niko nije dokazao da Rusija ili predsednik Ruske federacije Vladimir Putin gaje agresivne aspiracije prema "Zapadu" niti da su pokazivali apetite prema Ukrajini sve do 2014. godine kada je pomoću mekog "puča", dirigovanog iz Vašingtona, srušen legitimno izabrani ukrajinski predsednik.

Povrh svega, pretpostavka o "zastrašivanju" Rusije kosi se sa spiralnim modelom sukoba koji prognozira da "kazna" (slanje još više teškog oružja Ukrajini) može izazvati suprotan efekat i radikalizovati ne samo ponašanje protivnika na bojnom polju, nego dovesti čak i do međusobne eskalacije. Politikolog Stiven Van Evera, na kojeg se poziva i Maks Abrams, to objašnjava ovako: "Besna ili uplašena kaznom, druga [strana] postaje agresivnija — odlučuje da krene na šire ciljeve i/ili postaje spremnija da upotrebi jaču silu da bi ih odbranila. Političke implikacije suprotne su teoriji odvraćanja…"

Uprkos tom spoznanju, poslovično opravdanje za isporuku stalno novih količina oružja Ukrajini izgrađeno je na pretpostavci da će ono zaštiti i tako poštedeti civile. Majk Mekfol, bivši američki ambasador u Rusiji, kaže: „Ako Putin strahuje da bi mogao da izgubi Krim, pregovaraće. Stoga, mi (Zapad) treba da damo Kijevu oružje koje mu je potrebno da ugrozi Krim, uključujući i ATACM. Što pre to učinimo, brže će se završiti ovaj užasni rat.“

Empirijska literatura o "civilnoj viktimizaciji", međutim, predviđa obrnutu dinamiku sukoba. Aleks Dauns je sproveo metodološki rigorozno istraživanje o uzrocima viktimizacije civila i sastavio poduži spisak u koji je upisao svaku zemlju koja je učestvovala u "međudržavnim ratovima u periodu od 1816. do 2003. godine". Spisak sadrži 100 ratova koje su tokom dva veka vodile 323 zaraćene strane i ocenu 52 slučaja viktimizacije civila. Otkrio je da je znatno veća verovatnoća da će države pojačati ratna dejstva usmerena protiv civilnog stanovništva ukoliko vojskovođe postaju sve očajnije zbog sve većeg broja žrtava, sve dužeg trajanja konflikta ili promene prirode sukoba u rat iscrpljivanja.

To znači da, nasuprot tvrdnjama zapadnih stratega i analitičara, naučni podaci sugerišu da bi građani Ukrajine mogli da imaju veću korist ukoliko bi dobili što manje, umesto još više "smrtonosne" vojne pomoći. 

To je činjenica koja je "promakla" evropskim i američkim vodećim političarima i poklonicima rata. Zato se, umesto da se zalažu za diplomatiju na putu ka miru, oslanjaju na loš izbor "istorijskih lekcija" pozajmljenih od "učiteljice života", iako time potpiruju rat, ne mareći što seju smrt.