Kako je Hruščov dokazao da je ruska specijalna operacija opravdana
Kenedi i Hruščov uspeli su da postignu dogovor koji je razbesneo establišment nacionalne bezbednosti SAD, kao i američke intervencioniste. Kenedi je obećao da neće dozvoliti Pentagonu i CIA-i da ponovo napadnu Kubu i pristao je da povuče američke nuklearne rakete iz Turske koje su bile usmerene ka Rusiji. Pod uslovom da taj drugi deo dogovora (o povlačenju nuklearnih raketa iz Turske) ostane tajna
Da li je rat koji se vodi između Ukrajine i Rusije, a zapravo između "kolektivnog Zapada" i Rusije – pravedan?
Odgovor na ovo pitanje razdvaja svetsku javnost od februara 2022. godine, a zapravo još od ne tako daleke 2014, kada je američka administracija uz tihu asistenciju Evropske unije izvela puč u Ukrajini. Oni koji podržavaju Kijev danas tvrde da je Rusija izvršila "agresiju" i pozivaju se na Povelju UN. "Međunarodno javno pravo" je njihov tobože najjači argument.
Drugi, koji podržavaju Rusiju, upozoravaju na agresivne namere i postupke Amerike koji Moskvi nisu ostavili mogućnost za ikakav drugi izbor. I tu su u pravu, iako je njihov zadatak da opravdaju rusku "spec-operaciju" mnogo teži.
Propagandni front
Bitka koja se vodi na tom idejnom, čak propagandnom frontu nije ništa manje žestoka od one koja se vodi u rovovima. A tu se suočavamo sa još jednim paradoksom. Tvrdnja da je velika i snažna Rusija napala manju Ukrajinu vođena "imperijalnim" porivima deluje na prvi pogled jednostavnije i uverljivije. Situacija je toliko zamršena, da zbunjuje čak i deo prema potezima Vašingtona kritički nastrojenih američkih intelektualaca.
Pogledajmo primer jednog komentatora koji se upinje da kao "objektivni posmatrač" istovremeno osudi kako američku, tako i "rusku agresiju".
"Trenutno smo u situaciji u kojoj, na žalost, širom političkog spektra, uključujući i deo levice, ljudi misle da morate da birate između usklađivanja sa spoljnom politikom SAD i njenim aktima agresije ili ruskom spoljnom politikom i njenim aktima agresije. Lično, mislim da je i prikladno i neophodno osuditi rat protiv Ukrajine, a licemerje Vašingtona ni na koji način ne opravdava Rusiju", zapisao je nedavno Norman Solomon.
Ovakva, naoko "objektivnost" deluje privlačno i pleni svojom moralnom uzvišenošću, iako je – pogrešna. Da je ruska intervencija opravdana, pokazuje istorijski primer "kubanske krize" tokom koje je Nikita Hruščov razotkrio licemerje američkih intervencija. Na to u svom komentaru upozorava Jacob G. Hornberger koji kaže da je "za savremene američke intervencioniste važan narativ da je Rusija napala Ukrajinu".
"I tu je kraj priče. Crno i Belo. Rusija loša. Ukrajina dobra. Podržite Ukrajinu kešom i naoružanjem koje finansiraju američki poreski obveznici. Amerika dobra", glasi Hornbergerov ciničan osvrt.
Ali, dodaje on, "ako se vratimo na kubansku raketnu krizu, otkrićemo da stvari nisu tako jednostavne".
Kubanska raketna kriza
Sovjetski Savez je, naime, na Kubi instalirao nuklearne projektile koji su mogli da pogode američke gradove duž istočne obale, uključujući Vašington i Njujork. Kriza je trajala od 16. do 29. oktobra 1962. godine. Predsednik Kenedi je zahtevao da Sovjeti uklone svoje nuklearne projektile sa Kube i vrate ih u Sovjetski Savez. Pentagon je vršio ogroman pritisak na Kenedija da odmah odobri iznenadni bombaški napad na sumnjiva raketna mesta, nakon čega je usledila vojna invazija na ostrvo radi svrgavanja vlasti u Havani.
Drugim rečima, američki generali su vršili pritisak na Kenedija da uradi Kubi ono što je februara 2022. Rusija učinila u Ukrajini.
Tačnije, tako su snažno pritiskali predsednika SAD Džona Kenedija da je njegov brat Robert Kenedi u poverenju kazao sovjetskom ambasadoru Anatoliju Dobrinjinu: "Ako se ovako nastavi, predsednik nije siguran da ga vojska neće zbaciti i preuzeti vlast".
A onda je 27. oktobra - dva dana pre nego što je kriza rešena - sovjetski lider Nikita Hruščov napisao Kenediju pismo u kome je naveo sledeće: "Kako da mi, Sovjetski Savez, naša Vlada, ocenjujemo vaše postupke koji se odražavaju u činjenici da ste opkolili Sovjetski Savez vojnim bazama; opkolili ste naše saveznike vojnim bazama; postavili ste vojne baze bukvalno nadomak granica naše zemlje; i tamo stacionirali svoje raketno naoružanje!? To nije tajna. Odgovorne američke ličnosti otvoreno izjavljuju da je tako. Vaše rakete se nalaze u Britaniji, nalaze se u Italiji i uperene su protiv nas. Vaše rakete se nalaze u Turskoj."
"Uznemireni ste zbog Kube. Kažete da vas ovo uznemirava jer je Kuba udaljena samo 90 milja od obale Sjedinjenih Američkih Država. Ali vi ste postavili nuklearne rakete u Tursku, bukvalno uz nas; naši graničari patroliraju i vide sve to. Smatrate li da imate pravo da zahtevate bezbednost svoje zemlje i uklanjanje oružja koje nazivate ofanzivnim, ali isto pravo ne dajete nama? Postavili ste razorno raketno oružje koje nazivate ofanzivnim u Turskoj, nama pod nosom. Kako se onda može porediti priznanje naših jednakih vojnih kapaciteta sa tako neravnopravnim odnosom između naših velikih država? Ovo je neprihvatljivo."
Vratimo se sada međunarodnom pravu koje se često poteže kao ključan argument u slučaju Ukrajine.
Zakonska ovlašćenja
Činjenica je da su i Sovjeti imali sva prava da postave svoje nuklearne projektile na Kubi, pa u svetlu tog gledišta može da se kaže da je i Ukrajina imala pravo da uđe u NATO. Kuba je, kao i Ukrajina, suverena, nezavisna zemlja i stoga je imala pravo da dozvoli Sovjetima da instaliraju svoje rakete na Kubi, baš kao što Kijev imao zakonska ovlašćenja da dozvoli SAD i NATO da instaliraju svoje nuklearne rakete u Ukrajini. Ali iako takva zakonska ovlašćenja postoje, niko, uključujući i Ruse i Amerikance, ne želi da ima nuklearne rakete uperene u sebe, naročito ako su udaljene samo nekoliko milja od granice. Uz to, u Evropi više sporazuma traži od svih država da bezbednost tretiraju celovito i da svoju bezbednost ne osnažuju na račun ugrožavanja drugih – a to je upravo ono što je uradio NATO.
SAD su usvojile čak i "Monroovu doktrinu" koja diktira akciju američke vlade protiv bilo koje države koja bi pokušala da "projektuje silu u američkom dvorištu". I zato je Kenedi uz punu podršku Pentagona i CIA-e bio spreman da rizikuje sveopšti nuklearni rat kako bi primorao Sovjete da uklone te projektile, iako je znao da Sovjeti imaju sve pravo da instaliraju rakete na Kubi. I sve to jer su se Amerikanci osećali ugroženima, što je Hruščov izrazio i u svom pismu tadašnjem američkom predsedniku.
Kenedi je to shvatio. Tako su on i Hruščov uspeli da postignu dogovor koji je razbesneo establišment nacionalne bezbednosti SAD, kao i američke intervencioniste. Kenedi je obećao da neće dozvoliti Pentagonu i CIA-i da ponovo napadnu Kubu i pristao je da povuče američke nuklearne rakete iz Turske koje su bile usmerene ka Rusiji. Pod uslovom da taj drugi deo dogovora (o povlačenju nuklearnih raketa iz Turske) ostane tajna.
Opravdanost specijalne operacije
Vrh američke vojske je pobesneo. Kenedijevo rešenje krize videli su kao najgori poraz u istoriji SAD. Poredili su njegove postupke tokom krize sa "smirivanjem Hitlera" od strane britanskog premijera Nevila Čemberlena u Minhenu... Isti argumenti se potežu i danas. Američki jastrebovi bili su uvereni da SAD imaju "pravo" da instaliraju svoje nuklearne projektile gde god žele, dok Sovjetima nisu priznavali istu mogućnost. To je naopako stanovište koje su u međuvremenu usvojili i danas protežiraju praktično svi političari Zapada.
Hruščov, paradoksalno, nije napravio samo katastrofalnu istorijsku grešku kada je Krim iznebuha poklonio Ukrajini, već je tokom kubanske krize vešto dokazao i hipokriziju Zapada, čime je savremenoj Rusiji dao u ruke snažan argument koji dokazuje opravdanost njene "specijalne operacije". Pri čemu je zapadno pretvaranje Ukrajine u "antirusiju" bilo po Rusiju još mnogo opasnije, nego što su bile sovjetske rakete na Kubi za Ameriku, jer bi se Ukrajina brzo pretvorila u oružje NATO pakta koji bi pod pretnjom nuklearnog rata ugrozio i Krim i Sevastopolj, dok rusko stanovništvo Donbasa verovatno ne bi izbeglo etničko čišćenje. Sve to su razlozi – zašto Kremlj nije mogao da bira. Predsednik Ruske federacije Vladimir Putin je, kao što je primetio i poznati američki profesor Džon Miršajmer, tek kada mu nije preostala nijedna druga opcija, nerado ušao u taj rat.
