"Prokremljsko smeće", dokaz civilizacije 21. veka

Kako dalekosežne su posledice propagandnog rata koji se vodi u Ukrajini na marginama američkog posredničkog rata protiv Rusije, moglo se videti nedavno i na primeru urednika Radija Novi Zeland (RNZ). On je suspendovan jer je publici prenosio istinite činjenice o ratu u Evropi, a uz to je vesti zapadnih agencija dopunjavao objašnjenjima da je "revolucija na Majdanu", na primer, zapravo bila puč, da je nekadašnja "proruska vlada u Kijevu" bila uistinu izabrana na demokratskim izborima, a da je "prozapadna vlast Vladimira Zelenskog" progonila etničke Ruse…

Izvršni direktor novozelandske nacionalne radiotelevizije Pol Tompson je ove dopune označio za "prokremljsko smeće" - iako u njima nije bilo ničeg neistinitog ili činjenično netačnog. Tompson je u radio intervjuu rekao da će novinarske službe pregledati hiljade članaka "nazubljenim češljem". Već su ih pregledali 250 i otkrili 16 "neprikladno uređenih". Svi su "ispravljeni" uz priloženu uredničku belešku…

Ovo je samo jedan od poslednjih i neretkih primera cenzure u vodećim zapadnim medijima.

Pravo lice

Evropska unija, koja se u bliskoj prošlosti dičila svojim vrednostima, pre svega poštovanjem slobode misli i govora, pokazala je pravo lice u trenutku kada je novi vlasnik Tvitera odlučio da kompaniju povuče iz EU "kodeksa za borbu protiv dezinformacija".

Komesara EU za unutrašnje tržište Tijeri Bretona je iskorak Tvitera toliko razbesneo da je otvoreno zapretio Ilonu Masku: "Možete da bežite, ali ne možete da se sakrijete!" Zvaničnik EU je Masku poučio da će prema novim evropskim pravilima "pored dobrovoljnih obaveza, borba protiv dezinformacija od 25. avgusta biti i zakonska obaveza prema Zakonu o digitalnim uslugama".

Mask i Breton su se, inače, sukobili već prvog dana kada je milijarder tvitom "ptica je oslobođena" obznanio da je preuzeo upravljanje. Bretonu je sloboda toliko zasmetala, da je napisao: "Ilone, u EU će ptica leteti prema našim pravilima!"

Evropska komisija planira da produbi ograničavanje slobode medija osnivanjem sopstvenog organa za medijsku kontrolu preko kojeg će koordinisati i nadgledati cenzuru u svim članicama EU.

Ta "novina" je procurela posle posete potpredsednice Evropske komisije i komesarke za vrednosti i transparentnost Vere Jurove Berlinu. "U mnogim zemljama jača narativ da Rusija nije agresor, već žrtva", požalila se Jurova nemačkom tabloidu "Bild", čime je nehotice priznala da za EU "borba protiv dezinformacija" uistinu nije boj protiv lažnih informacija, već protiv onih koje odstupaju od zapoveđenog "narativa" Unije.

Upitne sankcije protiv medija

Na sličan način je nemački politikolog Florijan Tepfl, zgrožen saznanjem da nekoliko miliona Nemaca posećuje sajt RT-a najmanje jednom mesečno uprkos tome što je blokiran u Nemačkoj, pozvao Berlin da oštrije reguliše "strane propagandne medije".

Retki su oni koji upozoravaju da se cenzurom urušavaju sami temelji na kojima počiva EU. Da su sankcije protiv ruskih medija možda "razumljive", ali ipak i "upitne sa stanovišta evropskog prava", navodi se jedino u Izveštaju o osnovnim pravima koji decenijama izdaje deset nemačkih organizacija, među kojima su Međunarodna liga za ljudska prava i ProAzil.

Sankcijama uperenim protiv ruskih medija "cenzurišu se sadržaji i pravo da svako izgradi sopstveno mišljenje", piše u izveštaju pravnik Rolf Gesner i ističe da moraju biti dopuštene i informacije i narativi koji se nekome ne dopadaju. "U elementarne potrebe čoveka spada to da se informiše iz što više izvora, da proširi sopstveno znanje i tako razvija svoju ličnost", citira Gesner jednu od presuda nemačkog Saveznog ustavnog suda. Mogao je da citira i Opštu deklaraciju o ljudskim pravima i njen 19. član koji bez senke sumnje dokazuje da evropski lideri gaze međunarodno pravo i sopstvene zakone.

"Svako ima pravo na slobodu mišljenja i izražavanja, što obuhvata i pravo da ne bude uznemiravan zbog svog mišljenja, kao i pravo da traži, prima i širi informacije i ideje bilo kojim sredstvima i bez obzira na granice", piše u tom članu koji obavezuje sve članice UN.

Jasno je da 27 država koje povezuje EU svojom medijskom blokadom ruskih medija – grubo gaze Deklaraciju o ljudskim pravima. Ono što čudi u evropskom slučaju propagiranja cenzure nije toliko glad evropskih komesara za cenzurom (s obzirom na to da je taj poriv urođen svakoj vlasti), već je zastrašujuća lakoća kojom je većina zapadnih medija napustila položaje na najvažnijem bojnom polju, umesto da se bore za sopstvenu slobodu.

Sloboda javne reči

Nije uvek bilo tako; ovih dana nas je napustio Danijel Elsberg koji je pre više od pola veka smogao građanske hrabrosti da medijima doturi dokumente koji su otkrili da su američke vlade lagale javnost o vijetnamskom ratu. U njegovo vreme su "Njujork tajms" i "Vašington post" bili na braniku borbe za slobodu javne reči, dok danas objavljuju mahom jednostrane izveštaje o ukrajinskom ratu i Rusiji, maliciozno napadajući "neprijatelje demokratije", dakle – Zapada.

Ništa bolje nije ni u Britaniji, gde vlasti bez ikakve sudske presude već godinama drže utamničenog Džulijana Asanža jer je svet upoznao sa ratnim zločinima Amerike i njenih satrapa tokom različitih vojnih intervencija u Aziji i Africi. Umesto da u zatvoru završe ratni zločinci, u ćeliji u Londonu čami novinar i publicista, osnivač "Vikiliksa" Džulijan Asanž.

Razmere kapitulacije evropskih medija još su vidljivije na istorijskoj pozadini proteklih borbi za slobodu štampe. Ironijom sudbine, britanski list "Tajms" je upravo tokom Krimskog rata (1854–1856) izvojevao možda najveću pobedu nad tadašnjim vlastima u Londonu. Londonski dnevnik je svojim čitaocima tada ekskluzivno prikazivao fotografije ratnih sukoba koje je snimio Rodžer Fenton, inače osnivač Kraljevskog fotografskog društva, a još važniji su bili članci Vilijama Hauarda Rasela. Rasel je bez zazora kritikovao nedostatke britanske komande: loše naoružanje, greške u vojnoj taktici, neodgovarajuću medicinsku službu... "Tri dobijene bitke", rekao je tim povodom britanski ministar unutrašnjih poslova, "ne bi bile dovoljne da nadoknade štetu kojoj su ovi članci naneli Engleskoj". Na kraju je izveštavanje "Tajmsa" doprinelo i padu Aberdenove vlade.

"Stepen informisanosti koji je ovaj dnevni list dostigao kada je reč o najpoverljivijim poslovima ove države mučan je, ponižavajući i neshvatljiv", jadao se britanski premijer. Vlast je novinarima "Tajmsa" pokušala da prišije da su špijuni, ali je moć medija na kraju odnela prevagu, a kritika dovela do modernizacije britanske vojske. Edvard Bulver-Liton, popularni engleski pisac, digao je u Parlamentu glas u odbranu londonskog dnevnika: "Kada bi budućim generacijama trebalo doneti dokaz o engleskoj civilizaciji 19. veka, ne bih izabrao ni naše dokove, ni naše pruge, ni naše javne građevine, ni naš parlament… Da bih tako nešto dokazao, bio bi mi dovoljan jedan broj 'Tajmsa'."

A danas? Nezaboravan je bio, podsetimo, prošlogodišnji primer "samocenzure" u samom vrhu EU, kada je šefica EK isprva nehotice potvrdila brojku o (do tada) 100.000 ubijenih ukrajinskih vojnika, a potom taj deo snimka - izbrisala...

Nema sumnje da bi Bulver-Liton vek i po kasnije bio razočaran izveštavanjem "Tajmsa", s obzirom na to da zapadni mediji o ukrajinskom ratu proizvode ujednačene propagandne zapise, pri čemu – kao što nam je pokazao i primer novozelandske nacionalne radiotelevizije - cenzurišu činjenice koje ne odgovaraju njihovim vladama ili ukrajinskim zvaničnicima. A upravo je ono što nazivaju "prokremljskim smećem", ako je suditi prema merilima slavnog britanskog pisca Edvarda Bulver-Litona – dokaz civilizacije 21. veka.