Ratovi i sukobi velikih sila sve više zaklanjaju pogled na ništa manju tragediju koja se u njihovoj senci odvija na svetskoj pozornici - na mračnu budućnost novinarstva koju najbolje predskazuje tragična sudbina Džulijana Asanža, osnivača "Vikiliksa", publiciste i novinara koji se usudio da čovečanstvu pokaže mračne tajne američkih zločina počinjenih širom kugle zemaljske.
Pravne opcije Džulijana Asanža su bezmalo iscrpljene. London bi mogao da ga izruči Vašingtonu svakog trena. Ako bude osuđen, izveštavanje o devijacijama i mračnim tajnama vlasti postaće zločin. Sudija Višeg suda u Londonu Džonatan Svift, poznat po tome da je ranije radio kao advokat za razne agencije britanske vlade (stoga su mu, po sopstvenom priznanju, omiljeni klijenti "bezbednosne i obaveštajne agencije"), odbio je dve žalbe advokata Asanža na njegovo izručenje Americi. Nalog za ekstradiciju je još prošlog juna potpisala tadašnja britanska ministarka unutrašnjih poslova Priti Patel.
Asanžov pravni tim podneo je prošle sedmice konačnu molbu za žalbu, poslednju opciju koja mu je dostupna u britanskom pravosuđu. Ukoliko molba bude usvojena, o slučaju bi mogla da raspravljaju dvojica novih sudija Višeg suda. A ako bude odbijena, Asanž bi mogao da bude odmah izručen Americi gde nameravaju da mu sude po 18 tačaka optužnice i, pre svega, zbog kršenja Zakona o špijunaži. Predviđena kazna zatvora? 175 godina.
Gorka spoznaja
Jedina nada za blokadu ekstradicije jeste odluka Evropskog suda za ljudska prava, ali je pod znakom pitanja hoće li biti blagovremena i da li bi britanska vlada uopšte poštovala odluku suda u Strazburu. "Izručenje Džulijana Asanža biće sledeći korak u usporenoj egzekuciji izdavača i osnivača "Vikiliksa" i jednog od najvažnijih novinara naše generacije... Zapanjen sam ovim brutalnim frontalnim napadom na novinarstvo kao i izostankom negodovanja javnosti, posebno medija. Poziv "Njujork tajmsa", "Gardijana", "Monda", "Špigla" i "El Paisa" (koji su, svi odreda, oberučke objavili materijal koji im je svojevremeno dostavio Vikiliks) da se odustane od optužbi i izručenja, ne samo da je nedovoljan, nego je i strašno okasnio. Svi javni protesti kojima sam prisustvovao u odbranu Džulijana Asanža u SAD, slabo su posećeni. Naša pasivnost nas čini saučesnicima u sopstvenom ropstvu", ocenio je poznati kolumnista Kris Kedžis.
U njegovim rečima krije se još jedna gorka spoznaja koja je isplivala na površinu prilikom objavljivanja "eksplozivnog" članka Simora Herša, u kome je ovaj veteran američkog istraživačkog novinarstva i dobitnik Pulicerove nagrade opisao kako je administracija američkog predsednika Džoa Bajdena, uz pomoć Norvežana, u Baltičkom moru digla u vazduh tri od četiri cevi gasovoda Severni tok 1 i 2.
Vodeći američki mediji nisu preneli Heršovo otkriće, naprotiv, zavili su se u muk, da bi na kraju CIA, kako nas je zahvaljujući svojim izvorima opet obevestio sam Herš, pokušala da zataška ceo slučaj. Tada je čak i Jutjub cenzurisao Heršov komentar za portal "Democracy Now!", što je zapanjilo poznatog komentatora Patrika Lorensa.
Lorens se tim povodom setio zgode koja plastično dočarava suštinu takvog zataškavanja u navodno slobodnim zapadnim medijima. Anegdotu je čuo od poznanika iz Rusije, inače profesora sociologije na Moskovskom državnom univerzitetu koji je tokom sovjetske ere obavljao savetodavne funkcije u Centralnom komitetu i Politbirou.
Svi pišu isto
Tokom perioda sovjetsko-američkog detanta sedamdesetih, američki Stejt department ponudio je da dvojicu zvaničnika ruskog Ministarstva spoljnih poslova povede u obilazak Sjedinjenih Američkih Država. Posetili su pet gradova: Njujork, Vašington, Čikago, Los Anđeles i San Francisko. Domaćini su se pobrinuli da gostima iz Rusije pokažu čari Zapada kojima su želeli da fasciniraju sovjetske posetioce. Između Amerikanaca i Sovjeta se tokom putovanja razvila čak i mrvica drugarstva. Kada su stigli u San Francisko, poslednju tačku putešestvija, i kada je došlo vreme za oproštaj, domaćini iz američkog ministarstva spoljnih poslova upitali su dvojicu sovjetskih posetilaca koje aspekte američkog načina života bi izdvojili kao posebno zanimljive.
Odgovor je stigao kao iz topa: u Sovjetskom Savezu sve novine u 11 vremenskih zona svakodnevno pišu iste stvari s obzirom da se u njihovoj domovini medijima rutinski kaže šta da objave, a šta da izostave, objasnili su gosti iz SSSR-a svojim novostečenim američkim prijateljima.
"A ovde, u Americi, nismo uočili cenzuru ni u jednom gradu koji ste nam pokazali. Pa ipak, gde god ste nas vodili, kada smo čitali lokalne novine – videli smo da sve pišu isto! Od Njujorka do Kalifornije, ništa što smo pročitali nije se međusobno razlikovalo."
Ukratko, sovjetske zvaničnike je očarala sofisticirana, nevidljiva kontrola informacija u "slobodnim" američkim medijima. Anegdota iz prošlih vremena ukazuje na srž problema zapadnih medija, kao i na razloge bestijalnog progona Džulijana Asanža i drugih novinara koji se usude da odskoče od nametnutih narativa.
"Pogrešna" pitanja i "pogrešne" priče
"Postoji eksterno nametnuta cenzura i unutrašnje nametnuta cenzura, i ova poslednja na delu, viđena prvi put i to iz prve ruke, opčinila je dvojicu sovjetskih funkcionera. Gruba cenzura naoko nije lepa, priznao je Leonid, moj ruski poznanik. Ali nevidljiva cenzura nije ništa manje efikasna, naglasio je on. Svi u mejnstrim novinarstvu znaju gde je granica i ako iskorače izvan nje - neće dugo raditi u mejnstrim novinarstvu", objasnio je Patrik Lorens.
I upravo tu se krije podmukla zamka ugrađena u same temelje današnjeg novinarstva, a koju je na svetlost dana izbacio i rat u Ukrajini; činjenica je da nije teško doći do podataka ko je prvi počeo, ko je provocirao, u čijem interesu je rat između Ukrajinaca i Rusa, a uprkos tome možemo na prste jedne ruke da nabrojimo zapadne medije, komentatore i analitičare koji su sposobni da o tome slobodno i istinito izveštavaju.
Zašto čak i renomirana žurnalistička imena nemaju hrabrosti da svoju publiku obaveštavaju celovito, istinito? Setimo se zatočenog Džulijana Asanža - njegova sudbina služi kao bauk zbog kojeg većina novinara "izbegava da krene putem kojim se retko ide". Urednici i novinari znaju kako će im završiti karijere ukoliko počnu da postavljaju "pogrešna" pitanja i istražuju "pogrešne" priče. Zastrašivanje, to je "suptilni metod" koji primenjuju vlastodršci na Zapadu kako bi preko sebi naklonjenim vlasnicima medija "oblikovali" javno mnenje.
"Bekstvo od slobode"
"Pitanje internalizovane cenzure, opšte poznato kao autocenzura, dugo me je zaokupljalo. Mnogo puta sam gledao kako se novinari zarad profesionalne karijere pokorno prilagođavaju 'nemom jeziku' koji im diktira šta smeju da kažu, a šta da ostave neizrečeno. I onda, kako vreme prolazi, vidite ih kako su postali ljuti glasnogovornici misli i verovanja koja su im nametnuta, potpuno ubeđeni da su to njihove sopstvene misli i uverenja i da su do njih došli nezavisno i samoinicijativno", piše Lorens. U istom dahu citira "Bekstvo od slobode" Eriha Froma kako bi objasnio mehanizam potčinjavanja slobodnih ljudi diktaturi uzurpatora i osporio konvencionalno verovanje da je moderna demokratija ostvarila pravi individualizam oslobađanjem pojedinca od svih spoljašnjih ograničenja.
"Ponosni smo što se ne podvrgavamo nikakvom spoljašnjem autoritetu, što uživamo slobodu izražavanja svojih misli i osećanja, te uzimamo za gotovo da ta sloboda skoro automatski jamči našu individualnost. Međutim, pravo na izražavanje mišljenja značajno je jedino ako smo u stanju da imamo vlastito mišljenje; oslobođenost od spoljašnjeg autoriteta je trajni dobitak jedino ako su unutrašnji psihološki uslovi takvi da smo kadri da uspostavimo vlastitu individualnost. Da li smo mi taj cilj dostigli ili da li mu se bar približavamo?", pita From.
Svedoci smo da novinari vodećih zapadnih medija mahom ne umeju da zanemare pritisak anonimnih, spoljašnjih autoriteta poput javnog mnjenja i "zdravog razuma". Strah da budu drugačiji tera ih da se prilagode onome što vlast, vlasnik medija, javnost... očekuje od njih. "Kompulzivna usklađenost", kako je naziva From, razlog je zašto se na Zapadu "slučaj Asanž" pominje samo na marginama društvenog života dok vodeći svetski mediji, oni koji su bogato profitirali kada su objavljivali "Vikiliksove" tajne dokumente, sada ili ćute ili mlako protestvuju zbog torture kojoj je izložen osnivač "Vikiliksa".
Intenzivan pritisak
"Američki mediji su jednako rigorozno kontrolisani putem mehanizama internalizovane cenzure kao i bilo koje novine u bilo kom od 'autoritarnih' društava za koje tvrdimo da mrzimo njihov nedostatak slobode", zaključuje Patrik Lorens. Tračak nade nude nezavisni izdavači, platforme kao što su Substack, Rumble, Telegram kanali i slično. Što nameće pitanje može li se postojanje nezavisnog novinarstva ugušiti totalitarnim sistemom cenzure?
Mark Andresen, osnivač "Netskejpa", kompanije za veb usluge i uticajna ličnost u Silicijumskoj dolini, u proleće 2022. najavio je upravo to: "Predviđam suštinski identične politike cenzure, 'deplatformisanja' na svim slojevima interneta. Na meti su ISP-ovi klijenta i servera, platforme u oblaku, CDN-ovi, mreže plaćanja, operativni sistemi klijenata, pretraživači, e-pošte klijenata... Uz retke izuzetke. Pritisak je intenzivan!"
Šta nam preostaje u trenutku kada smo suočeni sa erom totalne cenzure? Brisel se više ni ne trudi da prikrije agresivnu cenzuru, što potvrđuje i poslednja odluka da dozvoli špijuniranje telefona i kompjutera novinara u Evropskoj uniji. Pretplata na nezavisnu publikaciju po vašem izboru jeste dobar početak, predlaže Andresen. Ali to nije dovoljno. Treba osnivati nove medije i boriti se za njih, i boriti se za opstanak svih, a naročito onih, koje najviše napadaju. A pre svega treba crpeti informacije iz što više različitih izvora. I još posebno onih koje pojedine vlade pokušavaju da ograniče, i protiv kojih – grubo gazeći međunarodno pravo – sada rigorozne mere uvodi i Evropska unija.