Kvaka 22 na ukrajinski način

Iako se pred kraj samita NATO bloka u Vilnjusu Vladimir Zelenski zahvalio zapadnim sponzorima ukrajinskog rata na "sjajnim vestima", njegovi tvitovi i izraz lica nisu uspeli da prikriju zlovolju. Zelenski i njegova ekipa uzdali su se da će od Severnoatlantske alijanse dobiti garancije jednake polisi "kasko osiguranja"; zaštitili bi granice i odškrinuli prečicu u klub bogatih zapadnih zemalja. Ali od ulaska u NATO nije bilo ništa, a za Zelenskog je susret sa stvarnošću bio više nego bolan. Ukrajina nije dobila ne samo ulaznicu, nego ni poziv za ulazak u NATO, a uz to je predstavnicima kijevskog režima naočigled celog sveta rečeno da od toga nema ništa dok "traje rat". Pobeda Ukrajine nad Rusijom (p)ostala je uslov za ulazak države u NATO.

"Mali komičar je, izgleda, razočaran. Kao da cela igra nije bila providna od početka. Od 2008. godine Ukrajinu koriste za provociranje Rusije. Inače je Zapadu sama po sebi sasvim nevažna. Završiće odbačena kao istrošena krpa, a NATO će na kraju ponovo priznati Rusku Federaciju kao supersilu, što i jeste. Tada će kucnuti trenutak da (Zelenski) nauči kako da pregovara sa Rusijom", cinično se na događanje u Litvaniji osvrnuo poznati američki sajt "Mun ov Alabama".

I dodao da treba sačekati da se vidi kako će ovaj NATO salto niz piramidu sopstvenih obećanja - uticati na moral ukrajinske vojske i naroda.

Jeste NATO odbijenica šokirala Zelenskog i njegove saradnike, ali taj ishod nije iznenadilo poslovni svet. Zelenski se kockao sudbinom Ukrajine, pa propao u pokušaju da isposluje "NATO polisu kasko osiguranja" jer se saveznici u poslednji čas odlučili da prvo sebe "osiguraju od rizika". U ekonomiji, moralni hazard nastaje kada je privredni subjekt podstaknut da poveća svoju izloženost riziku, jer ne snosi pune troškove istog.

Na primer, kada je korporacija osigurana, ona može preuzeti veći rizik znajući da će njeno osiguranje platiti povezane troškove. Time osiguranje, paradoksalno, povećava rizično ponašanje. Moralni hazard se dešava u uslovima "asimetrije informacija" - kada strana koja preuzima rizik zna više o svojim (prikrivenim) namerama od one koja plaća posledice rizika.

Savremeni američki ekonomista i nobelovac Pol Krugman opisao je moralni hazard kao "svaku situaciju u kojoj jedna osoba donosi odluku koliki će rizik preuzeti, dok neko drugi snosi cenu tog rizika ako stvari krenu loše".

Na taj način institucije mogu podsticati rizično kreditiranje ako oni koji preuzimaju rizik poveruju da neće morati da snose sav teret potencijalnih gubitaka.

Sličan odnos se nazire između Amerike kao "žiranta" (zapravo kreditora) i Ukrajine kao "osiguranika" u ratnoj igri koju Vašington diktira na tlu Evrope. S jedne strane je režim u Kijevu, uveren u snagu i garancije SAD, potezao sve rizičnije akcije prema Rusiji, a Vašington je s druge strane podsticao Ukrajinu da srlja u sukob.

"Igru" vode američki jastrebovi koji zahvaljujući "asimetriji informacija" nisu bili naročito iskreni prema Ukrajincima, pa ih nisu upozorili na neželjene rezultate ratno huškačke politike – mogućnost uništenja Ukrajine. Bela kuća i američki saveznici podsticali su Kijev na samoubilačke poteze, uvereni da sami neće snositi posledice u slučaju ukrajinskog neuspeha. Ulozi su sve viši, kako na strani Zapada tako i Ukrajine.

Ni prvi ni drugi ne mare što bezglavošću guraju svet ka ivici ambisa. Amerika u međuvremenu, da bi podstakla "osiguranika" (Ukrajinu) da ne odustane od kockanja sopstvenom sudbinom, marionetskom režimu u Kijevu posle svakog poraza šalje ne samo nove milijarde dolara i evra, nego i novu količinu novog "čarobnog oružja", iako time povećava opasnost da u neposrednim sukobu NATO pakta i Rusije dođe do "nuklearnog armagedona".

Ukrajincima, međutim, u trenutku kada im je dugo najavljivana (kontra)ofanziva krenula po zlu, više ni novci ni svemoguće zapadno oružje nisu dovoljni posle svih žrtava koje su podneli za interese SAD. Zato je Zelenski zauzvrat želeo "kasko osiguranje" u vidu pozivnice za ulazak u NATO. Takva kombinatorika bi podrazumevala da bi svu štetu, nastalu Ukrajini zbog posredničkog američkog rata, platili Amerikanci.

Vašington, jasno, nije naivan, pa su se vodeći ukrajinski političari tragično prevarili u toj kombinatorici. Umesto očekivanog, usledio je brutalan odgovor zapadnih vođa - Ukrajina može u NATO, čim slomi Rusiju. Na stranu što Rusiju ne može sama da pobedi, ako nije članica NATO. Lukavo - Bajdenova administracija je Ukrajincima nametnula paradoksalnu situaciju iz koje se ne vidi izlaz; nema ulaska u NATO dok ne pobede Rusiju, a ta pobeda je nedostižna ako putem članstva ne uvuku u rat i zapadni vojni pakt.

Pouka je, nema sumnje, gorka: Neprijatelj je bilo ko, zbog koga ćeš biti ubijen, bez obzira na čijoj strani se nalazio. To je zaključak do kojeg je u kultnom satiričnom antiratnom romanu Džozefa Helera "Kvaka 22" došao i njegov glavni junak, član posade američkog bombardera kojemu nijedan bizaran poduhvat nije bio stran samo da izađe živ iz pakla rata. Ali na putu do cilja isprečila mu se nezaobilazna "kvaka-22", koja je izričita - briga za sopstvenu bezbednost pri suočavanju sa stvarnim i neposrednim opasnostima jeste proces racionalne svesti.

Ako bi se za Helerovog (anti)heroja iskazalo da je lud – bio bi oslobođen od samoubilačkih letova. Sve što treba da uradi jeste da zahteva da ga, zbog pomračene svesti, oslobode letova. Ali, čim bi to zahtevao, nadređeni bi zaključili da nije lud, pa mora da prihvati još borbenih letova. Bio bi lud da prihvati još borbenih letova, a bio bi razuman ukoliko ih odbije. Ako je razuman - mora da leti još. Ako bi još leteo bio bi lud što to radi; ali ako neće da leti, onda je svakako razuman i mora i dalje da leti…

To je suština "kvake 22" kroz koju Zapad sada prelama sudbinu Ukrajine.

NATO ne želi da se neposredno uključi u rat jer bi to bio početak trećeg svetskog, verovatno nuklearnog rata, u kome nema pobednika. Zato je Amerika odbila da da Ukrajini polisu "kasko osiguranja" u vidu članstva u Severnoatlantskoj alijansi koja garantuje zaštitu na osnovu člana 5 Vašingtonskog ugovora ("napad na jednu članicu jeste napad na sve"). Vašington je tako gurnuo Ukrajinu u limb vremenski neograničenog rata protiv Rusije "do poslednjeg Ukrajinca".

Odbijanjem mirovnih pregovora sa Kremljem, režim u Kijevu je pristao na "moralni hazard" u situaciji u kojoj jedna država (SAD) donosi odluku koliki rizik će preuzeti, dok "klijent- osiguranik" (Ukrajina) trpi cenu tog rizika ako stvari krenu loše.

Kijev je pokušao da preokrene taj aranžman rušenjem brane kod Kahovke, pretnjama napadom na nuklearku Zaporožje i drugim riskantnim potezima kojima bi NATO uvukao u sukob. Podvale Kijeva (za sada) nisu urodile plodom, ali opasnost je ostala.

I dok američki političari i generali likuju jer su za male pare dobili odličan alat za iscrpljivanje Rusije, situacija na terenu je svakog dana sve beznadežnija ne samo za Ukrajinu, nego i zemlje Zapada, o čemu svedoče hrpe uništenih tenkova na bojištima, od nemačkih "leoparda" do američkih "bredlija". "Nepovratni ukrajinski gubici" prema ocenama nezavisnih zapadnih analitičara približavaju se brojci od 400.000, a Ukrajinu u životu održavaju isključivo donacije Zapada.

Kijev nije ispunio cilj svojih mecena koji su u Ukrajini videli "udarnog ovna" za slabljenje Rusije. Umesto trijumfa nad Rusima, kijevski režim stiže kletva Henrija Kisindžera: "Biti neprijatelj Amerike može biti opasno, ali biti prijatelj je fatalno!".