Od davnina važi predanje da vladari treba da paze da svoje rivale drže posvađane, da se ne bi udružili protiv njih. "Zavadi pa vladaj", glasi poznata maksima još od starog Rima. Da je "neprijatelj mog neprijatelja moj prijatelj" poznato je svima, ne samo onima koji se bave svetskom politikom. Vladari, i oni najmoćniji, nisu, međutim, imuni na greške.
Tako su i moćne države Zapada, uljuljkane u vremenu unipolarnog momenta, zaboravile na realizam u spoljnoj politici i okomile se na sve svoje suparnike gotovo istovremeno. Amerika povlači poteze koji bi za Vašington i američke saveznike mogli biti kobni, jer se istovremeno obrušila i na Rusiju i Kinu (ne zaboravimo ni Iran), što je te države gurnulo u naručje jedne drugima i povezalo u čvrsto savezništvo.
Na tu zamku je administraciju Džoa Bajdena upozoravao ne samo američki "neorealista" i profesor sa univerziteta u Čikagu, stručnjak za oblast međunarodnih odnosa Džon Miršajmer, nego i poznati voditelj televizijske mreže Si-En-En Farid Zakarija.
Strateška greška
Na početku sukoba u Ukrajini Zakarija je ishvalio Bajdenovu administraciju jer je postigla "jedinstvo saveznika", a onda dodao: "Ipak je ova politika ukazala na stratešku grešku koja je karakteristična i za druge vlade. Jedno od prvih pravila strategije jeste da protivnike treba držati što dalje jedne od drugih. A američka spoljna politika je intenzivno radila upravo obrnuto... Obe države (Rusija i Kina) danas su bliže jedna drugoj nego što su bile ikada u poslednjih 50 godina... Istovremeni pritisak (SAD) na obe dokazuje da je ideologija ovih dana pobedila strategiju... Najveći evropski državnik 19. veka bio je Oto fon Bizmark. Kamen temeljac njegove strategije je bio večiti napor da sa svakim od svojih rivala ima bolje odnose, nego što su ih oni imali međusobno. Iz istog poriva su Henri Kisindžer i Ričard Nikson odvojili Kinu od Rusije 1972. godine. Decenijama je Amerika imala bolje odnose sa Moskvom i Pekingom ponaosob, nego što su ih imale Rusija i Kina. To, međutim, više nije tako", upozorio je, sav sumoran, komentator američke TV mreže uz javno izražen žal što je Bajdenova administracija napravila sudbonosnu "stratešku grešku".
Godinu dana kasnije, još je jasnije koliko je Zakarija bio u pravu. Rusija je uspešno preživela najveći udar zapadnih sankcija. Dugo očekivana "prolećna" kontraofanziva ukrajinske vojske ne niže uspehe, naprotiv, a gubici na strani snaga kijevskog režima jesu strašni. Zapadu ponestaje granata za snabdevanje Ukrajinaca, a Kijev nije nište bliže ulasku u NATO nego pre početka rata. Još gore, sada je okončanje rata isključivim porazom Rusije - uslov za članstvo Ukrajine u zapadni vojni savez.
Nema sumnje da su Džo Bajden i ratno huškački jastrebovi u njegovoj administraciji glavni krivci za ukrajinsku tragediju. Ali računica im je propala, iako su se ekonomskim sankcijama obrušili na Kinu uz gotovo istovremeno otvaranje ukrajinskog fronta protiv Rusije, u nadi da će Kineze dotući pošto posredničkim ratom slome Moskvu, saveznicu Pekinga. Paradoksalno, sada je na kocki sudbina Amerike i hegemonija Zapada. Zbog apetita Zapada da ekonomskim pokoravanjem Kine i slabljenjem Rusije učvrsti svoju prevlast u svetu, sada se kruni čitavo "zapadno carstvo".
Lekcije iz istorije
Poznati američki ekonomista Majkl Hadson nedavno je opisao sličan primer iz istorije kojim je podsetio da halapljivost i jagma za neograničenom vlašću upropašćuju velika carstva.
Herodot (Istorija, knjiga 1.53) nam je ostavio u amanet priču o Krezu, kralju Lidije koji je vladao od 585. do 546. godine pre naše ere na teritoriji koja je danas deo zapadne Turske i jonske obale Sredozemnog mora. Krez je osvojio Efes, Milet i susedna kraljevstva gde se govorio grčki jezik; osvajanja su mu donela plen a od podanika je ubirao danak, što ga je učinilo jednim od najbogatijih vladara tog vremena.
Ali pobede i bogatstvo su ga učinile oholim i nadmenim. Ambiciozni Krez se osvrnuo i ka Istoku, nameran da osvoji Persiju kojom je vladao Kir Veliki. U to ime je Krez prineo žrtvu - darove hramu u Delfima; nije štedeo ni na srebru ni na zlatu. Potom je upitao delfsku sveštenicu hoće li mu novi osvajački pohod uroditi plodom, na šta mu je proročica Pitija odgovorila: "Ako kreneš u rat protiv Persije, uništićeš veliko carstvo".
Krez je njene reči protumačio kao zeleno svetlo za poduhvat u Persiji. Napao je carstvo Kira Velikog 547. godine p. n. e, a usput pokorio i Persiji vazalnu državu Frigiju.
"A onda je Kir specijalnom vojnom operacijom porazio Krezovu vojsku, zarobio Kreza i oteo mu zlato Lidije, pa uveo sopstveni, persijski zlatni novac. Dakle, predskazanje se ispunilo, Krez je zaista uništio veliko carstvo, ali svoje. Vratimo se u današnjicu i želju Bajdenove administracije da proširi američku vojnu superiornost na Rusiju a potom i Kinu. Predsednik SAD je tražio savet od savremene analogije drevnog proročišta u Delfima – to su CIA i njeni 'istraživački centri'. Ali umesto da upozore Bajdena na ludost, podstakli su neokonzervativne snove da će napad na Rusiju i Kinu učvrstiti kontrolu Amerike nad svetskom ekonomijom, sve do kraja istorije", piše Hadson.
Delfski Stejt department
Ostatak priče je poznat. Hadson ne zaboravlja da nabroji i fakte – Amerika je, pošto je izvela državni udar u Kijevu 2014. godine, poslala svoju "NATO proksi vojsku" u Ukrajinu i dala joj oružje za vođenje etničkog rata protiv stanovništva na istoku države, koje govori ruski, sve kako bi rusku pomorsku bazu na Krimu pretvorila u tvrđavu NATO-a.
Svrha je bila uvući Rusiju u rat i iscrpeti njene kapacitete za samoodbranu, uz uništenje njene ekonomije i sposobnosti da vojno pomogne Kini i drugim zemljama koje su se našle na meti SAD zbog težnji za nezavisnošću od američke hegemonije. Amerika i njeni NATO lakeji su uz to zaplenili ruske devizne rezerve u Evropi i Severnoj Americi i zahtevali da sve države uvedu sankcije na ruske energente i žitarice kako bi srozali rublju.
"Delfski Stejt department je očekivao da će to izazvati pobunu ruskih potrošača i srušiti vladu Vladimira Putina, što bi otvorilo put Vašingtonu da u Moskvi instalira partijsku oligarhiju poput one koja je u Rusiji kultivisana devedesetih pod predsednikom Jeljcinom", dodaje Hadson.
Ali ništa od toga se nije desilo. Umesto toga, Amerika se suočila sa mogućnošću pobune svojih zapadnoevropskih satelita, zato je satrla otpor Nemačke i drugih država Evropske unije sabotažom gasovoda Severni tok, čime je Berlinu i drugim zemljama Evrope presekla pristup jeftinim ruskim energentima. Posledično je vodeća evropska ekonomija postala zavisna od skupljeg američkog tečnog prirodnog gasa (LNG).
Pad još jednog carstva
Tako je trio Bajden-Blinken-Nuland za kratko vreme postigao ono čemu se ni Putin ni Si Đinping nisu nadali - broj država koje traže učlanjenje u BRIKS raste, dedolarizacija je počela, sporo ali sigurno, Globalni jug zahteva alternativu svetskom poretku u čijem centru je Amerika...
Sve to je rezultat sankcija protiv Rusije, Irana, Venecuele, Kine... uvedenih pod diktatom Amerike; imale su efekat zaštitnih tarifnih barijera i nehotice su nametnule put ka samodovoljnosti u onom delu sveta koji prvi diplomata EU Žozep Borelj naziva "džunglom", divljinom koja se nalazi izvan zidina "lepo uređene bašte" Evropske unije pod plaštom SAD i NATO.
Ni evropski "baštovani", ni oni koji kroje svetsku politiku u Ovalnom kabinetu i Vašingtonu nisu očekivali da će sankcije protiv Rusije dovesti do pobune Globalnog juga.
"Rezultat tih nastojanja imaće civilizacijske dimenzije. Nismo svedoci kraja istorije, već nove alternative neoliberalnom finansijskom kapitalizmu sa centrom u SAD i njegovoj jeftinoj ekonomiji privatizacije, klasnom ratu protiv rada i ideje da novac i kredite treba prepustiti javnoj službi za finansiranje ekonomskih potreba i podizanje životnog standarda, umesto što su privatizovani u rukama uske finansijske elite. Ironično je da je istorijska uloga Amerike u tom procesu, iako ona sama nije bila sposobna da povede svet napred, uz pokušaje vašingtonskih jastrebova da zarobe čovečanstvo u antitetičkom imperijalnom sistemu osvajanjem Rusije na ravnicama Ukrajine i izolacijom kineske tehnologije kako ne bi došlo do sloma američkog IT monopola - zapravo sve to su bili veliki globalni katalizatori koji su većinu sveta odgurnuli od Amerikanaca", sumira Hadson uzroke koji su doveli do rađanja novog, multipolarnog sveta.
Da, istorija se ponavlja, glasi poruka Hadsona.
Nije teško zaključiti da će zahvaljujući savetima CIA i "neokona" u ulozi savremenih proroka i novih Delfa, Džo Bajden ostati upamćen kao onaj koji je, isto kao Krez, "srušio jedno veliko carstvo". Svoje, američko.