Da li je moguće rečima izmeniti stvarnost? Jesu li važne reči - ili dela? Na ova pitanja svako zna tačan odgovor, ali ne i mnogi novinari i urednici zapadnih medija koji su uvereni u nešto sasvim drugo. Uverenje da neki nametnuti narativ može sam po sebi doneti pobedu, plod je sujete zapadnih vođa, upozorio nas je nedavno u svojoj kolumni Alister Kruk, nekadašnji britanski diplomata i bivši funkcioner obaveštajne službe MI6, osnivač i direktor Foruma za konflikte sa sedištem u Bejrutu.
"Radi se o fantaziji koja je preplavila Zapad, najizrazitije od 17. veka naovamo. 'Dejli telegraf' je nedavno objavio urnebesni devetominutni video koji navodno pokazuje da 'narativi pobeđuju u ratovima' i da su neuspesi na bojnom polju nasumični: važno je samo da je nit jedinstvenog narativa artikulisana, i vertikalno i horizontalno, kroz ceo spektar društva, od vojnika specijalnih jedinica na terenu do vrha političke elite. Suština ovog ubeđenja je da 'mi' (Zapad) imamo ubedljiv narativ, dok je Rusija na tom polju 'trapava', te je stoga 'naša pobeda neminovna'", ironičan je Kruk.
Tu treba tražiti i razlog zašto su izveštaji o ratu u Ukrajini naprasno iščezli sa naslovnih strana i udarne minutaže zapadnih medija, naročito otkako su "čudotvorna oružja", dika zapadnih zemalja, pokazala koliko su ranjiva.
Iz istog razloga su šikanirani nepoćudni urednici, a novinari otpuštani ukoliko se, istina retko, usprotive zvaničnoj verziji narativa koji vedri i oblači u zapadnim medijima. Bilo da se radi o pandemijskim "vanrednim situacijama", klimatskim promenama, krizama u Africi ili u Ukrajini – sve to su za Zapad sukobi koje treba voditi čvrstim, nametnutim narativom da je "pobeda nužna", zbog čega je neophodno u korenu zatreti svako oprečno mišljenje.
"Eklatantna mana prakse kojoj smo svedoci jeste zahtev da zaratite sa stvarnošću. Javnost je isprva zbunjena, ali ako se laži gomilaju i sustižu jedna drugu, narativ se sve više udaljava od stvarnosti, a magle nepoštenja i dalje lelujaju oko njega. Sve to rađa javni skepticizam... Zapadne elite se uzdaju u kontrolu 'medijskih platformi', apsolutnu doslednost poruka koje stižu do publike i nemilosrdno suzbijanje protesta, što vide kao temelj za dalji opstanak na vlasti. Pa ipak, vodeći mediji gube nadzor nad američkom publikom. Ankete pokazuju da raste nepoverenje prema masovnim medijima u Americi. Tek kada se pojavila njima suprotstavljena, nova emisija Takera Karlsona na Tviteru - nije bilo moguće ignorisati buku tektonskih ploča koje se taru jedna o drugu jer je više od 100 miliona (dakle jedan od tri) Amerikanaca počelo da prati taj ikonoklazam", naglašava Kruk.
Mana novog liberalnog autoritarizma Zapada skriva se u činjenici da čak i brižno konstruisan narativ puca suočen sa stvarnošću. Kada je reč o Ukrajini, političke vođe Zapada i dalje veruju u mantru da dobro sročena priča može izvojevati pobedu ponavljanjem neistina da kijevski režim satire posrnulu Rusiju, iako je zapravo obrnuto. Laž nema dugačak rok trajanja - informacije sa fronta polako ali ustrajno razbijaju arogantni narativ zapadnih elita.
Današnju situaciju možda najbolje ilustruje pismo nemačkog vojnika iz Drugog svetskog rata u kome navodi da Nemačka gubi rat, što je shvatio čim je uočio da su poprišta veličanstvenih nemačkih pobeda - sve bliža Berlinu.
Za sada se "pobede ukrajinske vojske" ne primiču bliže Kijevu, ali je činjenica da ruske trupe napreduju na severu linije fronta. Ni jastrebovi rata na Zapadu više ne mogu da prenebregnu spoznanje da je zahtev Ukrajincima da izvedu uspešnu (kontra)ofanzivu - propao. Čak i najzagriženijim huškačima rata polako sviće da uz desetkovanu ukrajinsku vojsku i poklonjeno im NATO oružje, koje je u ukrajinskoj stepi pretvoreno u gomilu krša koji se dimi – od pobede nema ništa.
Iza kulisa narativa o imperativu "pobede Zapada", kako piše arheolog Naoaz Mek Svini u knjizi "Zapad", krije se još veći mit - da Zapad u svim sukobima na kraju uvek odnosi pobedu zahvaljući svojoj superiornosti jer je "sa ekspanzijom evropskog prekomorskog imperijalizma u 17. veku uvedena koherentnija predstava o Zapadu koja se koristi kao konceptualno sredstvo za razlikovanje tipa ljudi koje bi bilo moguće zakonito kolonizovati, i onih koji mogu biti legitimni kolonizatori".
U trenutku kada su se kolonizatori dosetili novog izuma i osmislili narativ o Zapadu, prevagnuo je i zapadni pogled na istoriju, proklamujući istorijsku opravdanost zapadne dominacije. Prema engleskom pravniku i filozofu Frensisu Bejkonu, u istoriji čovečanstva postoje samo tri perioda učenja i civilizacije, jedan u doba Grka, drugi u vreme Rimljana i poslednji u doba naroda Zapadne Evrope. Ali i taj mit se već osipa, ne samo u Evropi, nego i u Africi gde države jedna za drugom odbacuju zapadni neokolonijalizam.
"Otuda je iskonski strah političkih lidera Zapada da je njihov 'narativ' samo fikcija koju sami sebi ucepljujemo iako znamo da je ta potka zapravo lažna. I zato sveto veruju da naša era sve više i egzistencijalno zavisi od ovog metamita", upozorava Kruk.
Upravo zato su zapadni mediji i dalje pod snažnom paskom vlasti. Objavljuju kolosalne laži radi odbrane mita o zapadnoj superiornosti koji se sve više kruni pod pritiskom stvarnosti. Zapadni mediji su sličnu tragikomičnu ulogu odigrali već mnogo puta u istoriji. Iako je bilo i svetlih trenutaka kada su stisnuli petlju da se odupru vladajućim oligarhijama, ne možemo izbeći zaključak da su najčešće igrali prilično sramnu ulogu.
Tipičan primer podilaženja zapadnih medija zahtevima aktuelne vlasti uz neverovatno brzu metamorfozu novinarskog izveštavanja „pod pritiskom promena situacije na terenu” poznat je još iz Napoleonovog doba.
Francuski list "Monitor" je između 1. i 20. marta 1815. godine svakog dana pratio Napoleonovo bekstvo sa Elbe i njegov povratak u Pariz. Novine su već sa prve strane, iz dana u dan, javljala sledeće: "Ljudožder je izmileo iz svoje jazbine", "Iskrcao se monstrum sa Korzike", "Šakal je došao u Gap", "Čudovište je spavalo u Grenoblu", "Tiranin je prošao kroz Lion", "Uzurpator je viđen na 60 milja od prestonice", "Bonaparta napreduje velikim koracima, ali nikada neće ući u Pariz", "Car je stigao u Fontenblo"… I, na kraju: "Njegovo carsko veličanstvo stiže u dvor, okruženo odanim podanicima".
Šarenoliki naslovi odražavaju ne samo servilnost tadašnjih medija, nego i munjevitu promenu režimskog narativa kako se vlast menjala. Napoleon je tokom 20 dana na naslovnicama lokalnih novina "napredovao" od ljudoždera preko čudovišta i tiranina do carskog veličanstva.
Vredi podsetiti i da je Napoleon na kraju ipak poražen, ali ne zbog naopakog narativa već zbog konkretnih neuspeha na ratištu; odleteo je sa vlasti zahvaljujući nepotrebnom sukobu sa Rusijom. Nije teško pretpostaviti da će slična sudbina najverovatnije sustići i njegove savremenike na tronu. Možda ćemo još neko vreme čekati na promenu sadašnjeg rusofobnog narativa, ali ono što je sigurno, jeste da lekcija koju nam je u amanet ostavio francuski "Monitor" nema premca – dela su uvek važnija od reči. A fikcija, pre ili kasnije, polomi zube na činjenicama.