Klopka "nastavka agresije miroljubivim sredstvima" na Bledu

Među svim raspravama na nedavno održanom Bledskom strateškom forumu posebnu pažnju javnosti privukao je verbalni duel premijerke Srbije Ane Brnabić i Aljbina Kurtija iz privremenih prištinskih institucija. Dok je srpska premijerka stavila do znanja da su Srbija i Kosovo jedna država, a da tzv. Kosovo ne priznaju ni Ujedinjene nacije, Kurti je ustrajao da "postoji žurba da se sprovede sporazum i normalizuju odnosi 'Kosova' i Srbije, usredsređeni na uzajamno de fakto priznanje, najkasnije do proleća sledeće godine".

Kurti je ovom tvrdnjom pokazao nerazumevanje suštine i funkcije "priznanja" u međunarodnoj zajednici, jer iz njegove izjave proizlazi da je nevažan stav Srbije po pitanju državnosti njene južne pokrajine, jer je to pitanje navodno već "rešeno" činom nekakvog de fakto priznavanja Kosova.

Tu se nameće ključno pitanje – šta je "priznanje" u međunarodnom pravu, i na koji način se ono ispoljava?

Odgovor je jednostavan: svako priznanje je manifestacija volje države o nekoj situaciji, pri čemu svaka država donosi sopstveni sud o tome da li je određena situacija legitimna. Priznati zajednicu kao državu znači da ona ispunjava uslove za državnost kako to zahteva međunarodno pravo.

Pogrešna akrobacija

Prema opšte usvojenim principima međunarodnog prava, za priznanje neke države od strane druge države potreban je "konkludentan akt" – a ne njegovo odsustvo. To je važno, jer otkriva suštinu spora između Srbije i entiteta Kosovo. Ako je za priznanje potreban svestan, konkludentan čin, onda, dok god Srbija dopušta na primer diplome ili tablice kosovskog entiteta, ali istovremeno i dalje tvrdi da ne priznaje državnost južne pokrajine – Kosovo kao nezavisna država od strane Srbije nije priznato.

Tu se krije razlog insistiranja Kurtija da je već došlo (de fakto) do priznanja Srbije, istina, na neki maglovit način, te da ga treba "još samo implementirati"; što je akrobacija već u startu pogrešna.

Razni sporazumi, dijalog između strana i zajednički sastanci ne mogu se smatrati konačnim akcijama kojima bi Srbija priznala tzv. državu Kosovo, jer, kao što proizlazi iz temelja međunarodnog prava, "čak ni učešće na konferencijama i potpisivanje ili ratifikacija multilateralnog sporazuma ne znači priznanje ranije nepriznate zemlje ili vlade". Isto tako, ulazak entiteta u neku od međunarodnih organizacija "ne znači da su ga priznale sve članice te organizacije", što ne važi ukoliko matica glasa za prijem do tada nepriznate zemlje.

Drugi izuzetak je čin potpisivanja formalnog, bilateralnog ugovora sa nepriznatom zemljom. Zbog toga je i de fakto priznanje u suštini nešto drugačiji metod priznanja, dakle kroz neki konkretan čin – i ništa drugo.

De fakto priznanje nije moguće isposlovati prečicom, na primer, zahvaljujući grešci diplomata, mada se čak i to ponekad dešava. I baš na takvu grešku Priština i njeni mentori računaju još od 2008. godine. Ali, s obzirom na to da su sporazumi u Briselu usvojeni u formi tripartitnih političkih izjava (predstavnici Srbije, visoki predstavnik za spoljnu politiku EU, predstavnik Prištine) i sprovedeni bez ratifikacija, jednostranim aktima, njihov efekat ne može se ubrojati u "priznanje Kosova kao države" od strane Srbije.

S druge strane, potpisivanje bilateralnog sporazuma sa vlastima u Prištini ili posebna izjava ovlašćenog predstavnika Srbije, koji bi određeni akt Srbije vezao za priznanje, mogao bi se razumeti kao priznanje entiteta kao nezavisne države. Pravnik Juraj Andraši navodi na primer izjavu Državnog sekretarijata za spoljne poslove Jugoslavije da je prisustvo delegacije jugoslovenske vlade na proslavi nezavisnosti Kameruna značilo i priznanje nove države od strane tadašnje FNRJ.

Upravo zato zapadni pokrovitelji prištinskih institucija u želji da Srbiju prisile da što pre prizna Kosovo kao državu, tako uporno insistiraju na potpisivanju bilateralnog sporazuma ili uspostavljanju "ambasada" u Beogradu i Prištini (a ne "oficira za vezu").

Pravna klopka

To je međunarodno-pravna klopka koju Vašington i Brisel već 15 godina ustrajno podmeću Srbiji. Srbija i tzv. Kosovo mogu biti članice nekih organizacija, a da to ne znači da je Beograd eksplicitno priznao državnost Kosova. U UN važi dugogodišnja praksa da u slučaju jednostranih otcepljenja entiteta prijem u organizaciju nije moguć bez eksplicitnog priznanja države-matice.

To su iskusile i sve države naslednice nekadašnje SFRJ, jer nijedna od novonastalih zemalja bivše Jugoslavije nije mogla da postane članica UN sve dok Savezna Republika Jugoslavija 27. aprila 1992. nije usvojila Ustav i Deklaraciju u kojoj je pisalo da SRJ nema teritorijalnih pretenzija prema drugim (novonastalim) državama. To je praksa koja širom sveta nije menjana od 1945. godine.

Bangladešu je uspelo otcepljenje bez saglasnosti matične države, ali je primljen u UN tek kada je matični Pakistan priznao njegovu nezavisnost. Drugi, čak i veoma slični primeri, nisu doveli do nesporne državnosti jednostrano otcepljenih entiteta, štaviše, kako ističe Džejms Kraford, jedan od najvećih poznavalaca procesa stvaranja država, i posle 1989. kada je nastala 21 nova država, ostao je na snazi "princip da nijedna teritorija ne može da se otcepi bez saglasnosti matične države".

U konkretnom slučaju to znači da pitanje statusa Kosova ostaje "otvoreno" bez obzira na u međuvremenu dogovorene pragmatične sporazume sa Prištinom. Tako će biti sve dok Srbija ne odluči drugačije.

S druge strane, nema prepreka da priznata država i nepriznati entitet ne bi mogli da sarađuju i žive u miroljubivoj koegzistenciji. To je ono što vođe Evropske komisije i 22 lidera Evropske unije odbijaju da shvate, jer se kosi sa agendom vašingtonske administracije. Oni koji "priznanje Kosova" nameću kao jedino rešenje, trebalo bi da se sete reči poznatog pravnika Jana Bounlija da "nepriznavanje može biti deo opšte politike neodobravanja i bojkota. Sa druge strane, priznanje može biti deo politike agresije i uspostavljanja marionetskih država".

Međunarodni delikt

Zato stalni pritisci na Srbiju, "jednostrana priznanja nezavisnosti Kosova bez saglasnosti Srbije kao i zahtevi da Srbija što pre prizna nezavisnost Kosova" nisu uobičajena "redovna diplomatska aktivnost" kao što Brisel i Vašington predstavljaju, još manje odbrana nekakvog "prava Kosova" ili akt koji bi bio u isključivom domenu slobodne volje pojedinih država.

Naprotiv, priznanje dela teritorija neke zemlje kao nove, suverene države, uistinu predstavlja međunarodni delikt, povredu međunarodnog prava i prava Srbije. Parafrazom Klauzevica – takvo priznanje je "nastavak agresije političkim sredstvima", čak kada bi bilo sprovedeno na prvi pogled "miroljubivim alatkama" poput diplomatskih nota.

Jasno je da su neprihvatljivi pritisci na Srbiju da po svaku cenu prizna nezavisnost svoje južne pokrajine. Pored toga što se takvim pritiscima krši međunarodno pravo, njima se podriva i uniformna praksa međunarodne zajednice u odnosu na primere jednostranih otcepljenja od 1945. naovamo, i potpiruju novi sukobi u svetu.

Nemački pravnik Herš Lauterpaht se celog radnog veka bavio pitanjem priznanja država i često upozoravao da u savremenom pravu postoji veliki broj načina za komunikaciju i interakciju između priznatih država i nepriznatih entiteta. Slična rešenja mogu da poboljšaju život građana, iako ne bi nužno vodila do priznanja "državnosti" južne srpske pokrajine.

Zapadni posrednici, međutim, pritiscima na službeni Beograd neprestano pokušavaju da isposluju da srpska vlada isporuči ono što joj ustav i međunarodne norme ne dozvoljavaju – priznanje južne srpske pokrajine kao države, i sve to na prečac, makar "diplomatskom greškom" ili na "na mala vrata". Što može da vodi samo do novih sukoba, a ne do trajnog mira.