Na marginama nedavnog Svetskog medijskog foruma u Guangdžouu razgovarali smo sa Markom Levinom, profesorom na kineskom Univerzitetu Minzu. Iz njegove perspektive Amerikanca, koji pretežno živi u Kini, pokušali smo da otkrijemo tajne kineskog razvojnog uspeha i razbijemo neke od čestih stereotipa o Kini.
Amerika je moćna zemlja, raspolaže sa mnogo novca – kako je moguće da vidimo toliko beskućnika u SAD, a ne u Kini, gde je 800 miliona ljudi tavorilo u najgorem siromaštvu?
Jedan od govornika na Svetskom medijskom forumu rekao je da je Amerika nesposobna da reši problem beskućnika, sa čime se uopšte ne slažem. Amerika bi mogla da reši taj problem, ali nije motivisana da to učini.
Nedavno sam čitao izveštaj u kome je navedeno da su dve američke države, Arizona i Pensilvanija, a uz njih verovatno i Kolorado, do sada potrošile više od dve milijarde dolara na ratove od Iraka naovamo, dok su mnoge druge savezne američke države potrošile po više od milijardu dolara, svaka. Zašto? Zato što se oružje za te ratove proizvodi u fabrikama koje su na tlu tih istih američkih saveznih država. Onda ne čudi što tamošnji stanovnici nisu motivisani da bude manje ratova, jer to podrazumeva gubitak radnog mesta, jednog od najplaćenijih poslova uopšte.
Uz to bi i vlast bila na gubitku, jer veliki deo prihoda ubire od poreza na zarade i dobit. Kad ne bi bilo proizvodnje za (američke) ratove i "intervencije" po svetu, bio bi mnogo skromniji budžet pojedinih američkih država, što podrazumeva smanjenje izdataka za javne potrebe. Jasno je da će mnogi reći da ratovi nisu dobra stvar, ali ipak moramo da učestvujemo u njima, jer pune kasu. Slično je i sa problemom beskućnika.
U San Francisku sam živeo skoro četvrt veka, u Kinu sam došao 2000. godine. U San Francisku je na hiljade praznih stanova, a uprkos tome ljudi koji su izgubili krov nad glavom spavaju bukvalno ispred tih praznih kuća, na ulici. Vlada Džoa Bajdena bi mogla da reši taj problem ukoliko bi, na primer, podigla porez na one stanove koji su prazni više od godinu dana. Ali očito za takav potez nema ni volje ni motivacije jer je problem u konceptu razvoja koji je orijentisan na pojedinca.
Na Zapadu sve počinje od pojedinaca, tek posle je kultura, a na kraju privreda. U Kini je obrnuto jer je ekonomija na prvom mestu, najvažnije je kakve će posledice određene odluke imati na život ljudi. U Sjedinjenim Američkim Državama to nije važno, a ako odluke koje se donose u društvu imaju ikakav uticaj na običnu raju, uticaj je po pravilu negativan.
Zato se divim kineskim studentima koji očekuju da će, kada diplomiraju, živeti u miroljubivom svetu. Američki student, međutim, očekuje da će biti ratova koji su deo svakodnevice.
Što se beskućništva tiče, u San Francisku postoji glavna ulica Market Street, ona prolazi dužinom grada. Deo ulice se nalazi u starom delu grada, drugi deo u modernom... Svakog dana sam, dok sam živeo tamo, hodajući kroz četiri kvarta, morao da preskačem ljude koji su spavali na trotoaru, od Devete do Treće ulice. Posle osam sati uveče ljudi su ležali na prizemnom trgu jedan pored drugog. Tako je bilo još 2000. godine, a sada je još mnogo gore. Već tada je zbog toga izbila velika borba u gradskom veću.
Zašto?
Gradski oci su se našli pred dilemom da li da se beskućnicima daju članske karte za besplatan ulazak u javne biblioteke. Neki su odmah rekli "ne" jer su "ti ljudi beskorisni, prljavi, smrde i krašće knjige". Branioci beskućnika su ih pitali kako mogu biti tako okrutni i zašto im ne dozvole da bar čitaju knjige. Niko se, međutim, nije zapitao kako je uopšte moguće da imamo beskućnike i šta uraditi po tom pitanju.
Evo vam još jedan primer – poslednji put sam u SAD bio 2011. godine. U San Francisku postoji brzi metro koji vozi kroz pet okruga. Šezdesetih godina, kada je sagrađen, bio je fantastičan. A sada nije ni za šta... Kada sam ušao u stanicu metroa, shvatio sam da mi treba toalet. Pitao sam službenika gde je, a on je odgovorio da su sve toalete zatvorili još pre pet godina. "Zato što su se tamo skupljali i beskućnici", objasnio je. Savetovao mi je da izađem iz stanice metroa i potražim "Mekdonalds", dva bloka niže. Naravno, potom ću morati ponovo da kupim istu kartu za vožnju metroom. Pa eto, jedna od divnih stvari u Kini je to što su svuda izgradili javne toalete. U većim gradovima vlasnici restorana ne smeju da spreče namernike da tamo obave nuždu. U Kini nije kao u Americi gde toalete u restoranima smeju da koriste samo njihovi gosti. Radniku metroa u San Francisku sam uzgred objasnio da sam upravo doputovao iz Kine gde su toaleti svuda, i da, povrh svih kritika Zapada na račun ljudskih prava u Kini, smatram da je osnovno ljudsko pravo da se ne unerediš u pantalone. I da je to Kina sprovela mnogo, mnogo bolje od nas, Amerikanaca.
Znači li to da se treba ponovo okrenuti socijalizmu? Šta možemo da naučimo od Kine?
Možda. Vidite, kineski predsednik Si Đinping sve vreme govori o saradnji, dok američki predsednik Bajden raspreda o konkurenciji. U SAD nadmetanje podrazumeva da neko mora da pobedi, i da pobednik onda uzme sve. Zato Vašington naprosto odbija svaku saradnju sa Kinom.
Kada je, na primer, Kina organizovala proslavu i paradu povodom 70. godišnjice završetka Drugog svetskog rata, pozvani su brojni strani državnici. Odazvali su se mnogi, bio je i Putin, ali sa američke strane nije došao niko. Posle sam u američkom kulturnom centru u Pekingu pitao atašea za kulturu – zašto nije bilo Amerikanaca? Rekao mi je da su Kinezi zaista poslali pozive svim predstavnicima zemalja koje su učestvovale u pobedi nad fašizmom, ali da u SAD nisu hteli da se odazovu. Poslao sam im tada i zvanično pitanje o tome, ali mi nikada nisu odgovorili.
Otprilike u isto vreme je Kina pozvala predstavnike iz 14 zemalja na kulturnu turneju po Kini. Ni tada se nije pojavio niko iz američke ambasade. Zato, kada sam se predstavio ostalim kineskim gostima ko sam, kazao sam da predstavljam "narod Sjedinjenih Američkih Država". Kineze i predstavnike ambasada iz drugih zemalja je razveselilo što sam na neki način ipak zastupao američki narod. Lično sam mislio da je tako mnogo bolje, da sam ionako bolji predstavnik američkog naroda nego birokrate iz ambasade. Amerikanci koji predstavljaju državne institucije, nikada se ne odazivaju na kineske pozive.
Kada govorimo o saradnji – šta je najvažnije pri poslovanju sa kineskim privrednicima, kako zaključiti posao?
Nedavno sam savetovao grupu poslovnih ljudi iz Libana koji su došli na sastanak sa predstavnicima velike elektroenergetske kompanije u južnoj Kini. Objasnio sam im da, kada dođete u Kinu da biste poslovali sa nekim od kineskih biznismena, onda je uobičajeno da sastanak traje oko pola sata, a potom vas pozovu na večeru. Zato što smatraju da moramo da budemo prijatelji. Ne znaju mogu li vam verovati i zato treba učiniti sve da vas upoznaju, čak tako dobro da možete da razgovarate i o svojim porodičnim problemima. Ali nikako ne o ideologiji. Žele da znaju da svuda postoji briga za život ljudi, a ne da nam je prva briga samo kako zaraditi novac, pa možda čak i na nepošten način. Na taj način u Kini postupa vlada u Pekingu kao i lokalne vlasti. Takav pristup je išao ruku pod ruku sa naporima za smanjenje siromaštva.
Vlada zapravo ništa nije odlučila na prečac; prvo su otišli među narod i pitali – šta vam treba? To je još jedna veoma važna tačka u vođenju kineske politike.
Dakle, mogli bismo da kažemo da Kina postupa u stilu države blagostanja, ali na svoj način... Šta je onda Kina – demokratija ili diktatura? Jer predsednik SAD Bajden tvrdi da je Si diktator…
Ako se vratimo na razgovor o socijalizmu, onda moramo da dotaknemo postulate marksizma i koncept da je svako društvo diktatura i da diktatura nije osoba, ličnost, već klasa. Sa te tačke gledišta, možemo se zapitati za koga radi Bajden? Radi li za narod, obične Amerikance? Ne, Bajden radi za proizvođače oružja, za menadžere i vlasnike velikih korporacija koji podržavaju takav sistem.
Možemo li da zaključimo da je problem Amerike u tome što je Vrhovni sud dozvolio neograničene donacije političarima, preko kojih ih različiti lobiji zapravo – kupe?
Da, upravo tako. To je zapravo ogoljena korupcija. Naravno da je to otrov za društvo u celini. Ali u Americi to ne nazivaju korupcijom. Kažu da je to novčani prilog, pomoć za kampanju, to u SAD zovemo demokratijom.
Kada taj naopaki "sistem" predstavim svojim kineskim studentima, oni su, blago rečeno, zapanjeni. Kažu, pa to je korupcija, kome to treba! A ja im samo objašnjavam činjenice, dok oni sami izvlače zaključke. Kažu da je grozno, užasno, kako je to u Americi. U Kini bi takve političare pohapsili, zatvorili. I zaista, kada tako sagledate Ameriku, tamo galopira apsolutna korupcija, ali je Amerikanci tako niti vide, niti nazivaju.
Zar je u Kini, u suštini – drugačije?
U Kini je tri miliona partijskih kadrova; kada se nečega late, ne odustaju na pola puta jer sami biraju najpametnije i najsposobnije ljude iz zajednica za vođenje pojedinih projekata. U Americi je obrnuto – kada se neko dočepa vođenja nekog projekta, prvo što uradi jeste da nabavi bolji auto i preseli se u predgrađe ili izvan organizacije koju vodi jer ne želi da njegova deca idu tamo u školu. Tada običan smrtnik može da vidi da menadžeri više nisu deo njegove zajednice. A onda se desi da u nekom trenutku vlada prestane da finansira rečeni projekat... U međuvremenu su oni, koji su projekat vodili, podigli hipoteke i sada moraju da rade nešto što se od njih traži, iako ne žele. Recimo, moraju da uruče otkaze "višku zaposlenih", ne bi li spasli brod koji tone... U tom trenutku zajednica počne da propada, na ulicama se namnože ljudi koji su ostali bez posla, narkomani, alkoholičari, bolesni...
Na Zapadu često optužuju Kinu da brzo napreduje jer krade tehnologiju…
Stalno ponavljaju te stereotipe da je Kina "ukrala tehnologiju". Što nije tačno; zapravo su sve te zapadne kompanije došle u Kinu ne bi li profitirale, ali Kina je rekla - dobro, želite da poslujete? Uslovi su sledeći: ako želite našu jeftinu radnu snagu i veliko tržište, onda je deo dogovora takođe i transfer tehnologije.
Širom sveta je mnogo država u koje su ušle zapadne kompanije i osvojile njihovo tržište, kao i jeftiniju radnu snagu, ali te zemlje su i dalje ostale siromašne. Kina je stoga rekla: Pomoći ćemo vam, ali samo ako nam pomognete da se razvijamo.
Kina na međunarodnom planu ističe da je uvek posvećena saradnji. Šta ako se samo pretvara da neguje prijateljstva u svetu jer još nije dovoljno snažna, ali kada kineske kompanije pokupuju brojna zapadna preduzeća i postanu jače, ima li opasnosti da će i Kina postati nasilnija, baš kao što je danas Amerika?
Teško mogu to da predvidim i dam konačnu ocenu. Ali, iskreno, ne verujem da se Kina može pretvoriti u siledžiju, poput Amerike. S obzirom na moje iskustvo života ovde i prema onome što sam video, sumnjam u to. Iako mnogi mediji o tome ne izveštavaju, verovatno će vas iznenaditi da i u Kini imamo demonstracije i proteste, na hiljade demonstracija i protesta godišnje, širom zemlje. Naročito u ruralnim sredinama, što pokreće promene.
Slično je bilo nekada i u SAD. Živeo sam u Ouklendu, nedaleko od San Franciska, kada je Lindon Džonson šezdesetih zbog pobuna brojnih lokalnih zajednica najavio rat protiv siromaštva. U to vreme je to bila siromašna i uglavnom crnačka zajednica. Vlada je odlučila da prvo izgradi kliniku. Angažovala je arhitekte, napravila lepe nacrte, počela da gradi i protesti su isparili. Ali onda je vlada utvrdila "dođavola, nemamo dovoljno novca da pokrenemo tu kliniku" - i nade ljudi su u tom kraju sasvim iščilele. U Americi se nešto slično stalno ponavlja.
Poznati jugoslovenski disident Milovan Đilas je svojevremeno napisao knjigu "Nova klasa" u kojoj je komunističku elitu opisao kao posebnu klasu koja parazitira na grbači naroda; na osnovu toga je kritikovao tadašnji socijalistički sistem kao diktatorski. Kako to funkcioniše u Kini?
Rukovodeći funkcioneri svakako imaju viši nivo bezbednosti, nego ja. Ali ne bih rekao da imaju znatno više novca. Ono što se zaista dešava u Kini jeste da svi ljudi generalno imaju više novca. Ne radi se o tome da svi imaju istu svotu para, već o stvaranju nivoa ispod kojeg niko ne bi trebalo da padne. Tako je Kina iščupala iz siromaštva više od 800 miliona ljudi.
Ovde (u Kini) je zaista na delu ono što je ovekovečeno u kineskoj poslovici da "talasi podižu sve brodove, i velike i male". U Evropi i Americi se, međutim, ljudi bukvalno dave pod talasima problema. Tu je velika razlika.