Tragedija Evrope: Neobavezujući sporazumi i obavezujuće iluzije
Svakim danom sve siromašniji evropski saveznici SAD (zbog budžeta ispražnjenih u ratu!) sve su skloniji "neobavezujućim sporazumima" s Ukrajinom, dok u istom dahu insistiraju na lažnim – obavezujućim iluzijama da Ukrajina može da baci Rusiju na kolena
Da li je Rusija "izvršila agresiju" na Ukrajinu ili se samo brani? Odgovor na ovo pitanje već dve godine deli svetsko javno mnjenje. I dok svet raspravlja, Ukrajina zahteva sve više oružja i još više novca. Sve dotle da čak i kod onih, koji žele da joj pomognu, opažamo fenomen "zamora materijala". Pogledajmo samo jedan primer: predsednica Slovenije posetiće Ukrajinu u četvrtak na poziv Vladimira Zelenskog. Najavila je da će u Kijevu potpisati poseban bezbednosni sporazum kako bi Slovenija "nastavila da pomaže Ukrajini, dokle god bude potrebno". A onda se njen plan iskomplikovao u poslednjem trenu. Zašto? Jer Ukrajina nije zadovoljna tekstom sporazuma koji joj Slovenija nudi.
U Kijevu, naime, žele jasne obaveze Slovenije o pitanju buduće finansijske pomoći. Ta činjenica je razotkrila da Ukrajina zapravo ucenjuje Sloveniju.
Pošto slovenačko Ministarstvo spoljnih poslova koje vodi ministarka Tanja Fajon insistira da je deklaracija "neobavezujuća" i da u Ukrajini može da je "potpiše bilo ko" i bilo kad, predsednica Slovenije je ostala praznih ruku jer u Kijevu neće potpisati nikakav sporazum.
Ispostavilo se da otpor potpisivanju "obavezujućeg" sporazuma dolazi iz kabineta slovenačkog premijera Roberta Goloba, čijoj partiji ne pripada ni predsednica države ni ministarka spoljnih poslova. Slovenačka vlada je nedavno odobrila dodatnih pet miliona evra pomoći Ukrajini za "posleratnu obnovu u 2024. godini", zato se, suočena s brojnim štrajkovima u zemlji čiji je zajednički imenilac povišica plata - nerado obavezuje da će iz iscrpljene državne blagajne slati još para režimu u Kijevu.
Raste otpor saveznika SAD stalnom davanju sredstava Ukrajini
Ovaj primer pokazuje da i među najlojalnijim saveznicima SAD raste otpor stalnom ceđenju domaćih javnih finansija u korist Ukrajine.
U međuvremenu se nastavljaju pritisci iz Vašingtona jer Bajdenova administracija, uoči moguće pobede Donalda Trampa na ovogodišnjim predsedničkim izborima u Americi, želi da postigne potpisivanje čitavog niza bilateralnih "bezbednosnih sporazuma" preko kojih bi finansiranje ukrajinskog rata palo na pleća - evropskih poreskih obveznika.
Na poslednjem samitu G7 Amerikanci su tražili da garancije za novi paket pomoći Ukrajini, težak 50 milijardi dolara, preuzmu evropske zemlje. Otuda su mnoge države iz bloka 27 članica Evropske unije počele da se odupiru Vašingtonu iz puke potrebe da zaštite sopstvenu državnu kasu, još naročito u svetlu nezadovoljstva i štrajkova koji se šire Evropom zbog preniskih plata koje ne prate porast troškova života.
Taj otpor je bezmalo "instinktivan". Ali kada je reč o principijelnom, ideološkom nivou, evropski političari su i dalje uvereni da je "Rusija agresor" i da je pomoć Ukrajini opravdana. Pogledajmo dva fundamentalna argumenta na kojima počiva ta teorija.
Na prvom mestu je uverenje da je u slučaju Ukrajine "prekršeno međunarodno pravo" uz apsolutizaciju značenja "poretka zasnovanog na pravilima".
Predsednica Slovenije Nataša Pirc Musar je, na primer, nedavno izjavila da "Ukrajina zapravo brani celokupan ustroj međunarodnog prava". Poput nje, kao trbuhozborci, iste američke floskule ponavljaju gotovo svi politički lideri iz zemalja koje su slepo podređene Americi.
Evropa suštinski ne razume Rusiju
Druga vrsta argumenata ima veze s "pravom na izbor", osnovnom slobodom unutar svakog liberalnog društvenog poretka. Kao primer možemo navesti izjavu Vlaste Jeseničnik, dopisnice slovenačke javne televizije iz Rusije, za ljubljanski dnevnik "Delo": "Pravo svake suverene zemlje je da odlučuje o svoji budućnosti, i Ukrajine i Slovenije, koja se svojevremeno odlučila u kojim će biti savezništvima. Rusija svakako ne može da odlučuje o budućnosti Ukrajine."
Odmah možemo da uočimo da obe izjave tretiraju Ukrajinu na način kao što bi tretirale pojedinca unutar određenog društva. I tu je osnovna mana takvog gledišta. Odnosi u društvu utvrđuju se ustavnim i pravnim poretkom koji definišu zakoni. Ako dođe do nesuglasica između dvoje komšija, normalno je da će to u krajnjem slučaju rešavati na sudu, a ne nasiljem. Na Zapadu, međutim, tvrde da je Ukrajina jednaka fizičkom licu koje ima "pravo izbora". Njena sloboda izbora je ograničena samo slobodom drugih zemalja, pa tako može samostalno da bira svoj "bezbednosni klub" – NATO.
U Evropskoj uniji, koja se zasniva na ideologiji liberalizma i poštovanju prava, ova uverenja su usađena u sve pore društva. Zato nerazumevanje Rusije ima tako duboke korene. Tu se krije velika, tragična greška Evrope. Svet kojim dominiraju države nije isto što i uređeno društvo.
Uprkos međunarodnom pravu, u svetu vladaju anarhični odnosi. Realistička teorija međunarodnih odnosa upozorava da na svetu ne postoji "noćni čuvar" i nema svetske policije koja bi održavala red. Zato sve zemlje imaju bataljone i divizije vojnika, ali ne i divizije advokata. Iz istog razloga zemlje upozoravaju svoje susede da je bezbednost "nedeljiva", baš kao što je to činila i Rusija. I da stoga naoružavanje Ukrajine ili ulazak Ukrajine u NATO nije samo "ukrajinska, već i ruska briga".
Nijedna zemlja koja želi da opstane ne bi mogla da postupi drugačije od Rusije
Iz istog razloga u međunarodnim odnosima ne važi ni liberalistička floskula prema kojoj svaka država sama bira "klub" kome će pripadati. To može biti tačno za vašeg suseda u zgradi. U stvarnom svetu, međutim, svaka država ulazak svog suseda u neki "odbrambeni klub" može videti kao pristupanje mafijaškom klanu koji je ugrožava. Nebrojeni su slučajevi kada su novi, tek nastali savezi usled kojih je došlo do poremećaja "ravnoteža snaga" - vodili u ratove.
Ako u stvarnom svetu ne možete da sprečite preteći napad opasnog savezništva tako što ćete podneti žalbu sudu (u slučaju ulaska Ukrajine u NATO, bio bi neizbežan rat za Krim najpre između Ukrajine i Rusije, a posledično i Rusije i celog zapadnog vojnog pakta), onda je jasno da nijedna zemlja koja želi da opstane ne bi mogla da postupi drugačije od Rusije. Zato je pozivanje na "međunarodno pravo", na koje se oslanja slovenačka predsednica, manjkavo, licemerno i krajnje nedovoljno.
Zato je i argumentacija slovenačke dopisnice iz Moskve o ukrajinskom "pravu da bira" podjednako pogrešna, licemerna i preuska. Osnovni problem Zapada je ubeđenje da ponašanje svake zemlje na svetu, uključujući Ukrajinu i Rusiju, mora biti jednako ponašanju svakog pojedinca u njihovim "pravnim državama", pri čemu zanemaruju da je međunarodno okruženje suštinski drugačije od okruženja unutar neke zemlje. Rečnikom odlazećeg evropskog ministra spoljnih poslova Žozepa Borelja, moglo bi se reći da su Evropljani naseli lukavim Amerikancima i usvojili njihovu pogrešnu procenu da Rusija u "svetskoj džungli" mora da poštuje pravila "evropske bašte" – iako se zemlje iz te iste "bašte", s Amerikom na čelu, u svetu ponašaju radikalno drugačije.
Osude Rusije zbog ukrajinskog rata su stoga ne samo licemerne nego i duboko pogrešne. Fundamentalnu grešku Kolektivnog zapada dobro objašnjava američki profesor Džon Miršajmer, koji naglašava da je danas dozvoljen samo "odbrambeni" (u skladu sa članom 51 Osnivačkog akta UN), "preemptivni rat" ili rat iz "preventivnih razloga" (dakle kada prvi napadneš protivnika koji se upravo sprema da te napadne), te rat uz "dozvolu Saveta bezbednosti", dok su "oportunistički" i "preventivni rat" formalno – zabranjeni.
Pogrešne paralele između "slobodnih pojedinaca i slobodnih država"
Ali u stvarnom svetu su i jedan i drugi ponekad nužni. Na primer, "preventivni rat" koji pokušava da spreči da potencijalni protivnik u bliskoj budućnosti ugrozi neku zemlju, naglašava profesor Miršajmer. Čak i "teorija pravednog rata", na kojoj se zasnivaju današnje zakonske zabrane, dozvoljava da u krajnjem slučaju, kada je ugrožen opstanak države, država prenebregne ograničenja međunarodnog prava. A koja bi to država čekala da se nađe na ivici kolapsa i tek onda reaguje, pita profesor Miršajmer i ocenjuje da "teorija pravednog rata", koju zagovara naročito Majkl Volcer, sadrži ogromnu rupu. Jer kada su u koliziji međunarodno pravo i postojanje države – onda postojanje države mora da pobedi, tvrdi američki profesor Miršajmer.
Tragedija današnje Evrope, kako pokazuje i primer Slovenije, jeste što su svakim danom sve siromašniji evropski saveznici SAD (zbog budžeta ispražnjenih u ratu!) sve skloniji "neobavezujućim sporazumima" sa Ukrajinom, dok u istom dahu insistiraju na lažnim – obavezujućim iluzijama da Ukrajina može da baci Rusiju na kolena. I da Ukrajina ima ista prava kao slobodan pojedinac u nekoj pravnoj državi, te bi svako "ograničavanje njenih prava" bilo najgora moguća katastrofa za svet i Evropu. I da zato Ukrajina, kako kaže slovenačka predsednica, "zapravo brani celokupan ustroj međunarodnog prava". Što je ne samo greška u zaključivanju nego i laž.
Položaj pojedinca u matičnoj državi nije isti kao položaj neke države u svetu. Ko povlači takve paralele, gradi kule u pesku i gura svet u propast. Što pre evropski političari to shvate i odustanu od svojih promašenih iluzija i pogrešnih paralela između "slobodnih pojedinaca i slobodnih država", pre će biti postignut mir u Evropi. I ni dan ranije.
