Ovogodišnja, 96. dodela Oskara nije ponudila ništa novo, a ponajmanje iznenađenja koja su nekada krasila takozvani najprestižniji šou Američke filmske akademije, kada je "Fatalna nesreća" pobedila "Planinu Broukbek", "Devojka od milion dolara" favorita "Avijatičara" ili "Mesečina" mjuzikl "La la lend". Umesto toga, na sceni Dolbi teatra u Los Anđelesu slavili su favoriti kojima se predviđala pobeda, čule su se političke poruke, ali neke od njih nisu naišle na odobravanje slavne publike.
U uvodnom delu dodele, emitovan je insert iz filma "Jadnici" u kojem junak kaže: "Želite li da vidite kakav je svet zaista?" Ovo pitanje nije dobilo objektivan odgovor koji se, realno, i ne očekuje sa američke strane. Oskara za najbolji dokumentarni film dobio je ukrajinski dokumentarac "20 dana u Marijupolju". Naravno da se znalo da će taj film trijumfovati čim je bio nominovan, kao što bi pobedio bilo koji drugi ukrajinski igrani film na temu Specijalne vojne operacije. Iznenađujuće je da sem ukrajinskog reditelja Mstislava Černova Rusiju niko nije spomenuo u svom govoru!
Inače, među pet nominovanih za najbolji dokumentarac bio je i odličan film "Četiri ćerke" rediteljke Kauter Ben Hanije (1977) koja je oslikala život Olfe, Tunišanke i majke četiri ćerke, koji oscilira između svetlosti i senke nakon što su joj nestala dva najstarija deteta. Da bi popunila to odsustvo dve devojke, rediteljka angažuje profesionalne glumice i postavlja izvanredan okvir kako bi otkrila priču o majci i njenim naslednicama. Ponudila je sve što treba - intimno putovanje puno nade, lične pobune, nasilja, međugeneracijskog nasleđa i sestrinstva, koje dovodi u pitanje temelj našeg društva. Ali to, očigledno, nije dovoljno za pozlaćenu statuu.
Važan, važniji, najvažniji
Rusija je još prošlog proleća jasno saopštila da neće slati svoje kandidate za Oskara, svesna neravnopravnog položaja koji bi imali njeni autori. Ali zato je Američka akademija jasno stavila do znanja kako vrednuje svoje članove, filmske umetnike, glumce i scenariste koji su štrajkovali 150 dana boreći se za ograničeno korišćenje veštačke inteligencije u produkcijama i veću cenu sata rada.
Naime, Američka akademija seća se svake godine preminulih autora između dve dodele. Ove godine, ne slučajno, desio se presedan. Na početku tog omaža emitovan je insert iz filma "Navaljni" koji je prošle godine dobio Oskara za najbolji dokumentarni film. Američka akademija je in memoriam preminulim kolegama počela citatom Alekseja Navaljnog iz tog filma, tokom kog se obraća supruzi.
Da li ovo znači da je za Američku filmsku akademiju danas važniji ruski opozicioni političar, koji je prošlog meseca u zatvoru preminuo prirodnom smrću, od čuvenog američkog reditelja Vilijama Fridkina, autora klasika "Francuska veza" ili glumaca Alana Arkina, Majkla Gambona, Ričarda Luisa, Rajana O’Nila i Metjua Perija ili pevačice i glumice Tine Tarner ili proslavljenog japanskog kompozitora Rijučija Sakamotoa koji je muzikom oslikao remek-delo "Poslednji kineski car" Bernarda Bertolučija?
Spušten pogled
Trosatna dodela nije mogla da prođe ni bez osvrta na sukob u Gazi. Dobitnik Oskara za najbolji strani film "Zona interesa" Džonatan Glejzer u toj potresnoj drami prikazao je porodični život Rudolfa Hosa, komandanta Aušvica, tik uz ogradu užasa u koncentracionom logou.
Pošto na platnu ni u jednom frejmu nije pokazao ni logoraša niti kap krvi, tokom govora, ovaj britanski Jevrejin je, spustivši glavu sa zabrinutom odlučnošću, pročitao govor: "Svi naši izbori su napravljeni da bismo razmišljali i suočili se sa nama u sadašnjosti, a ne da kažemo 'Pogledaj šta su tada radili, ili bolje rečeno, pogledaj šta radimo sada.' Naš film pokazuje kuda dehumanizacija vodi u najgorem obliku. Ona je oblikovala svu našu prošlost i sadašnjost. Upravo sada, mi stojimo ovde kao ljudi koji pobijaju jevrejstvo i holokaust koji je otet okupacijom koja je dovela do sukoba za toliko nevinih ljudi, bilo da su to žrtve 7. oktobra u Izraelu ili aktuelni napad na Gazu. Zbog svih žrtava ove dehumanizacije - kako da se odupremo?", zapitao se Glejzer a njegova dilema u Dolbi teatru propraćena je burnim aplauzom.
Taj isti – burni aplauz izostao je kada je voditelj ceremonije Džimi Kimel pročitao Trampov komentar na mreži "Truth" u kojem je naveo da je najgori voditelj dodele i da bi i to trebalo promeniti. Velikog aplauza nije bilo, ovacije su izostale, reditelj prenosa je prikazao samo kiseo osmeh glumice Anet Bening. Znači li ovo da je holivudski krem saglasan sa Trampom po pitanju Kimela ili da možda više nema velikih zamerki na bivšeg američkog predsednika nakon četiri godine mandata Džoa Bajdena?
Uzlet i pad
Vratimo se odsustvu filmskih iznenađenja. Trijumfovali su svi kojima se pobeda predviđala i to ubija svu čar dodele ovih nagrada.
Najbolja pesma je iz filma "Barbi" koju je otpevala Bili Ajliš i to je jedini Oskar za ovaj ružičasti film. Oskarom za najbolji scenario nagrađena je francuska triler drama "Anatomija bola" čime je Američka akademija i zvanično potvrdila da Holivud prolazi kroz još jednu krizu ideja i dobrih priča.
Za najbolju glumicu proglašena je Ema Stoun u raskošnim "Jadnim stvorenjima", filmu koji je imao najbolju šminku, kostim i scenografiju, dok je afroamerikanka Divajn Džoj Randolf nagrađena za epizodnu ulogu u "Bartonovoj akademiji".
Robert Dauni Džunior, holivudski miljenik sa čestim usponima i padovima u karijeri, još jednom je pobedio sebe na najbolji mogući način i to na dodeli Oskara. Nakon što je skoro 15 godina bio Ajronmen u Diznijevoj franšizi "Osvetnici", ovaj šmeker glume vratio se bolji nego ikad pre, osvojivši nagradu za epizodu u "Openahjmeru".
Ovom delu Kristofera Nolana, inače najcelovitijem filmu prošlogodišnje holivudske produkcije, pripalo je još šest Oskara, među kojima i za najbolju režiju i film. Nolan jeste iznedrio najbolji film 2023. godine. Trosatni biografski film o tvorcu atomske bombe slika sav uzlet i ogroman moralni pad naučnika koji je verovao u ispravnost svoje ideje, nesvestan kako može da bude (zlo)upotrebljen.