Anketa 14: Kako se osećate?

Zdravo, novinaru. Prolaziš pored mene mesecima kao pored turskog groblja. Dva puta sam pomislio da ćeš da me intervjuišeš, tako si me nekako gledao, ali ništa. Mislio sam sledeći put kad se sretnemo da ja tebe zaustavim, ali evo primetio si me.

Znaš šta, ranije sam se spremao šta ću da ti kažem, zamišljao sam kako ti pričam i kako ću to posle da čitam, ali odustao sam od toga, rešio sam da kad me budeš pitao kako se osećam, da ti kažem kako se u tom trenutku osećam, znaš, da ne bude veštački.

Dobro, hajde pitaj me. Osećam se odlično, ali to je sad zato što si mi napokon prišao, mada evo kad razmislim, osećam se i bez toga odlično. Evo slušaj kakva je situacija kod mene.

Žena i ja smo u penziji, mada smo mladi, ali radili smo u policiji, da ti ne pričam sad, ali to su pozicije sa beneficiranim radnim stažom, bilo je teško, ja sam dva puta jedva preživao, ali evo nas sad tu smo de smo, a nismo na lošem mestu. Živimo tu preko puta, kod Gundulićevog venca jedna ulica. Ćerke su nam se poudavale, starija živi u Grčkoj, u Atini, udata je za Grka, ali momak je na 'leb da ga mažeš, i imaju dva sina.

Mlađa je u Amsterdamu, ona je umetnica, slika i svira bubnjeve, eto šta da ti kažem, nek je živa i zdrava. Stan nam je svetao, orijentisan zapad istok, a imamo i terasu na jugu. Na toj terasi žena i ja doručkujemo. Od kako smo u penziji pravimo planove šta ćemo da jedemo za nedelju dana unapred, naročito za doručak. Retko ručamo, a večera nam je lagana, uglavnom, ali doručak je kod nas u kući svečanost.

Evo ti za ovu nedelju plan za doručak, za svih sedam dana. Ponedeljak: slatki doručak, hleb od kiselog testa, puter, džem, med, maline, breskve, kruške. Utorak: čia puding s kokosovim mlekom, preko ide seckano voće i puter od lešnika. Sreda: lubenica, dinja, pršuta, orasi, hleb od kiselog testa. Četvrtak: engleski doručak, komplet, jaja, slanina, kobasice, pečurke, pasulj, paradajz, hleb od kiselog testa. Petak: sardine i skuša iz konzerve, crni hleb, domaći majonez, crni luk, kiseli krastavci. Subota: sitni kolači. Nedelja: hladna raskošćena prasetina, beli hleb i pivo hladno kao zmija. Hajde, hvala ti i živeo! 
(Dragomir, 64, policijac)

Jao gde mene nađe? Pusti me molim te. Dobro, hajde. Kako se osećam? Pa u panici sam, žurim, treba milion stvari da završim. Ne, ne, nemam neko tačno određeno vreme da negde stignem. Vratila sam se s mora pre pet dana, mnogo mi je teško bilo da odem odande. Toliko je lepo na moru. Znam da je lepo na moru, a onda svako put kad ponovo dođem, opet se iznenadim koliko je predivno sve.

Mi stalno idemo na Hvar, oduvek. Ranije smo imali kuću tamo, sad imamo stan, mislim stan, jeste stan, ali ima 16 kvadrata. Kad sam bila mala, tamo sam provodila celo leto, a kako sam starija, tako sve kraće. Sad sam stigla do dve nedelje godišnje, ne mogu više, toliko mi je odmor preko leta i gotovo. Ali znaš, kad budem ostarila, tamo ću da živim po pola godine i više. E vidi mene što planiram da ostarim. Pa dobro, mislim šta, svako ostari, pa što ne bih mogla i ja, u stvari šta mogla, nego šta ću nego ću da ostarim, ima da budem najstarija na svetu.

Evo, vidiš da sam u panici. Je l će ovo stvarno da izađe negde? Od reči do reči? Auuuuuuuu! Dobro, mnogo je lepo tamo, miriše na lavandu i masline, najviše sunčanih dana ima u Evropi, ja mislim, ili ostrvo u Evropi sa najviše sunčanih dana, ne znam, mnogo je sunčano. Dok sam tamo, pozajmljujemo često čamac od komšija, kad im ne treba, pa idemo po zabačenim plažicama, ostajemo po ceo dan, vraćamo se uz zalazak sunca, sve je nebo je crveno i roze i ljubičasto, more je mlako, slano, lekovito, miriše na dobar život.

Jedemo ribu na gradele, svežu, moj muž ih lovi, ima dozvolu na dah, ubija tamo u dubini te nedužne ukusne ribe. A kad se vratimo, ne mogu da kažem da sam tužna, nisam tužna, zagledana sam u život. Ne znam kako uvek odlučim da je bolje da ostanem ovde u ovom betonu i zagađenju, da bih imala šta tačno, eto to ne znam, a uvek se vraćam. Opekla me je meduza ove godine, nije me mnogo peklo. Tamo su mi i meduze drugarice.
(Dragana, 28, magistar farmacije)

Danas mi se udaje sestra. Ja sad idem po neke jastuke u poslednjem trenutku. Nije da se nije znalo, oni su dugo zajedno, vole se, sve je super, ali ipak je uzbuđenje. Nije se čekalo da je zaprosi, razumeš, ovo je više zbog žurke, da se provedemo svi, ali meni je ipak milo, ne zbog papira, nego ne znam, lepo je. U prirodi je venčanje, na Fruškoj gori, jedva čekam. Izvini, moram da idem. A osećam se uzbuđeno.
(Jelena, 32, psiholog)