Majica

Sanjao sam da sam na moru. Sanjao sam miris luke u daljini i male marine odmah tu, miris dizela iz brodskih motora ribarskih brodica, šum talasa, miris lavande i maslina, sanjao sam kao da sam bio tamo, a onda sam sanjao da plivam, pa plutam u hladnoj morskoj vodi, i na kraju sam stajao na šljunku, do pojasa u moru, i nisam hteo da izađem. Žena i ćerka su me dozivale, govorile su da nije normalno da odrastao čovek neće da izađe iz mora toliko dugo, da će mi se koža rastvoriti, to mi je vikala ćerka.

Njen glas me je probudio. To smo bili ona i ja, ona me je dozivala, ali nismo bili na moru i to me je uznemirilo. U snu bio sam ubeđen da ne sanjam, ali sanjao sam. Pitao sam je koliko je sati jer svetlo koje je dolazilo kroz prozor ličilo je na kasno. Ona još uvek ne ume da gleda na sat pa mi je rekla da je sto devedeset sati. Skočio sam iz kreveta i pogledao na sat. Bilo je kasno.

Onda sam probudio ženu i nastala je jurnjava, jer kasnili smo strašno. Njih dve su išle svojim poslom, a ja sam imao mnogo toga sam da obavim. Nisam se istuširao, nisam imao vremena samo sam pokupio majicu koju sam prvu ugledao, obukao pantalone i izleteo napolje. Duvalo je.

Čim sam ušao u kola shvatio sam da sam uzeo pogrešnu majicu, onu u kojoj sam se dve noći preznojio po nekoliko puta i koja je nekako izbegla mašinu, i koju je moja ćerka iz nekog razloga stavila na naslon stolice na kojoj mi najčešće stoji čista majica.

U kolima nije bilo vetra, i osetio sam koliko mirišem na ustajao znoj. Nije bilo vremena da se vraćam kući, pa sam nastavio. Mislio sam kako se neću približavati ljudima, i to me je smirivalo, mada me je sam miris izluđivao. Pretople su te noći bile, vlaga je bila velika, a ja sam se znojio i znojio, taj se znoj sušio, i na njega su se lepili novi slojevi. Sada je to bio miris koji me je obuzimao.

Prvo sam morao na pijacu, a posle da platim parking, pa onda dalje ceo spisak, jer prekosutra putujemo. Čim sam ušao na pijacu, naleteo sam pravo na Baneta. Nismo se videli peko godinu dana, a čuli smo se više puta, dogovarali smo se da popijemo bar kafu, i nismo uspeli. Sad je stajao ispred mene, nasmejan, pozdravili smo se, i nije bilo moguće da se ne zagrlimo.

Preznojio sam se još jednom, od muke. Nisam mogao da ne budem srećan što ga vidim, nisam mogao da ne porazgovaram s njim, ali nisam mogao ni da prestanem da mislim o tome kako li se osećao kad me je zagrlio. Zašto mu nisam rekao šta mi se desilo s tom majicom jutros? Nemam pojma. Njemu mogu da kažem takvu stvar, ali eto, nisam, nego sam patio u sebi.

Krenuo sam da platim parking i usput sam sreo Draganu koju nisam video, kako je izračunala, šest godina. Naravno, zagrlili smo se. Ispred Parking servisa, kao da me je čekao, stajao je Milan, njega viđam često, ali danas je odlučio da me čvrsto zagrli. Posle, dok sam išao ka garaži ispod pijace, po kola, gledao sam daleko ispred sebe, da se sakrijem ako vidim nekog poznatog. Dok sam osmatrao, iz kafića, s čašom kafe, ispred mene stvorila se koleginica s kojom sam radio u jednoj firmi pre petnaest godina. Izgrlili smo se.

Sad mi je već bilo svejedno. Pretpostavio sam da ću sigurno naleteti na nekoga poznatog, u stvari znao sam to, i mirno sam išao sudbini u susret. Na pešačkom prelazu stajala je mi je razredna iz srednje. To je ipak bilo previše. Pozdravio sam je izdaleka i pre nego što me je bilo šta pitala, a znao sam da će me pitati, poverio sam joj se, izneo sam svoj problem i sve njegove posledice, rekao sam joj da evo iz istih stopa idem kući da se istuširam i presvučem, pa ću onda da nastavim dan. Rekla mi je da joj je mnogo zabavno to što sam joj ispričao ali da ne mislim valjda da ću se izvući od grljenja s njom. Zamolio sam je da preskočimo grljenje, počeo sam da obećavam da ću doći kod nje kući kad se istuširam da se izgrlimo, samo da me sad pusti. Nije me pustila. Zagrlili smo se, a onda me je pogledala i zapušila nos prstima i namestila izraz lica kao da će da se udavi, pa smo se smejali.

Do kola nisam sreo više nikoga. U kolima sam se osećao bezbedno, mada sam više osećao taj miris. Bio je jak, i počeo sam da razmatram mogućnost da imam neku bolest, čitao sam da se Alchajmerova bolest prvo oseti po mirisu. Još sam malo tako usput fantazirao, pa sam se parkirao ispred kuće, sačekao da bude bezbedno da uđem u ulaz, i uskoro sam bio ispod tuša. Naslonio sam na zid i pustio da mi se voda sliva niz telo.

Kad sam se presvukao, pre nego što sam izašao iz kuće, zvala me je žena telefonom i pitala me da nisam slučajno izašao u onoj majici što stajala po ćoškovima nekoliko dana, jer htela je da je opere, a nije mogla da je nađe. Rekao sam da naravno da nisam.