Tri dana kiše

Prvog dana kiša me je uhvatila na moru. Dizala se oluja a ja sam bio u čamcu. Duvao je jugo, južina, od samog jutra, ali prema mojoj proceni to nije bilo dovoljno da ne isplovim. Hteo sam da se kupam na stenama koje znam, u jednoj mirnoj uvali u koju skoro niko ne dolazi, sem poneke jedrilice.

Tog dana nije bilo ni jedrilice, bio sam sam. Na samom početku uvale su dve ravne stene, s lakim prilazom za čamac i teškim ulaskom u more. Mora da se skače, a kad se izlazi iz mora, mora da se pazi. Ima puno ježeva tamo. Kupao sam se i sunčao do ranog poslepodneva, a onda sam uzeo da jedem sendvič od svežeg bageta i hladne ribe od juče. Dok sam jeo vetar se digao, toliko brzo da sam morao da se ukrcam u čamac s pola sendviča u ruci. Vraćao sam se uz obalu, talasi su bili sve veći, talasi su bacali čamac skoro pa neprijatno, može da se kaže da sam se malo i uplašio, ali pored takve količine vode ja sam uvek malo uplašen, to je sastavni deo uživanja.

Kapi kiše bile su velike, udarale su o uzburkanu površinu mora i iza sebe ostavljale kratkotrajne kolutove morske pene. Kad sam stigao u marinu, more je već plavilo rivu. Vezao sam se lako, uz mnogo sreće, mokar. Seo sam u kafić preko puta, pio pivo i slušao kišu i ljude koji stoje ispod tende i prepričavaju jedni drugima koliko su pokisli i gde. Jednog je kiša zatekla u pranju kola, drugog na krovu kuće dok je nameštao crep, a jedna žena je psovala iz sve snage južinu, vlast i bivšeg muža. Za bivšeg muža je rekla da mu je daleko lepa kuća samo da ga više nikada ne vidi, i da joj je drago što ga je upoznala samo da bi znala kako je lepo bez njega.

Kasnije, tokom noći, oluja je dostigla vrhunac. Ležao sam u krevetu, na leđima, gledao u plafon i slušao kapi kiše kako lete kroz vazduh i udaraju u crvenu zemlju oko kuće. Oko kuće u kojoj sam boravio, nema ničega, samo ta crvena zemlja, koja je do jutros bila suva. Mnogo puta dočekao sam prve kišne kapi i gledao ih kako padaju po suvoj zemlji. Gde god bi pala kap, stvarao bi se crveni krug zemlje oko nje, i digla bi se crvena prašina. Onda bi se crveni krugovi preklapali, gubili jedni u drugima i sve bi se pretvaralo u crveno blato. Tada, dok sam ležao, bio je to već deseti sat kako neprekidno pada kiša, u blatu su se stvorile bare, pa sam slušao kako se kapi kiše razbijaju o njih.

Sutradan sam već putovao nazad, kući. Kiša nije prestajala, ali je, dok je trajekt prenosio mene i auto na obalu, bila slabija. Južina je i dalje radila svoj posao. Ljudi na brodu bili su uglavnom turisti, kao i ja, mada se nisam tako osećao. To više nije bila oluja, samo vetar i uporna, temeljna kiša koja je kvasila ceo vidljivi svet. Kapi su udarale o metalnu konstrukciju broda i slivale se u more, da bi za koji dan krenule na put ka nebu, da bi se nam se posle opet vratile, uz zvukove.

Put do kuće bio je dugačak, a imao sam i neka mala posla na jednoj planini, gde sam i prespavao, u planinskoj kući s trouglastim krovom do zemlje. Kiša je i dalje padala. Pratila me je, ili sam ja pratio nju. Kapi su na planini, te noći, bile sitne, slušao sam ih kako udaraju o prozorska stakla, krov, i kako huče kroz borovu šumu. Krošnje drveća njihale su se na vetru, mokre.

Ujutru, sedeo sam s Ljubišom u bašti, ispod trema, doručkovali smo jaja na oko i obavili taj mali posao koji smo imali. Na kraju smo zaključili da moja firma više ništa ne duguje njegovoj firmi i da je to veliko olakšanje za obojicu. Kiša je skoro pa stala, ipak, sitne kapi probijale su se kroz jutarnju maglu dok sam odlazio.

Na putu do Beograda sve je jače padalo, da bih kod kuće uleteo u pljusak. Gužva na mostu bila je standardna, jedva smo se pomerali, svi zajedno iznad reke, s upaljenim brisačima, sivi i suvi u kolima. Iznad Saborne crkve bio je veliki sivi oblak, kao slon. Toliko sam dugo bio ispod sivog neba i njegove kiše, da sam od‌jednom počeo da razmišljam o smrti. Kad sam stigao kući, prvo sam ženi rekao da me kiša prati tri dana. Rekla mi je da možda pratim ja nju, što me je obradovalo. Ipak je to moja žena. Onda sam se istuširao, a kad sam izašao iz kupatila, s peškirom u ruci, rekao sam joj – Svi umiru. Rekla mi je – Svi jednom umru, a to nije isto.