Pitali smo vas kako se osećate. Na ulici, na pijaci, gde god da smo se sreli, ako ste bili raspoloženi za razgovor, a nekad i ako niste. Ovo su vaši odgovori.
Ej pa kako baš sad na tebe da naletim? Nije mi palo na pamet da to baš sad može da se desi, a hteo sam sto puta. Mislim se daj da naletim na onog Tokina da mu kažem nešto, i evo te, baš sad kad si mi najpotrebniji. Imam nešto važno da ti kažem. Bio sam na Sajmu knjiga, vidi koliko sam knjiga kupio, mnogo je dobro tamo, ima svega, ne znam, ove godine kao da mi je najbolje bilo, ne pamtim kad sam se tako proveo. Ali znaš šta, to je zato što sam imao dovoljno para, stigao mi je pre pet dana honorar koji sam čekao mesecima, i dobijem SMS, piše – priliv. Brate, odmah sam znao da ću da popunim biblioteku. Poslednjih godina hodam između štandova kao crkveni miš, sirotinja mi sedi na ramenima, pritiska me, gledam knjige a mogu da kupim dve, mislim, ne mogu ni te dve, ali ih kupim, razumeš. E, pa ove godine je bila druga priča. Kad imam para, pod jedan, drugačiji mi je korak. U levom džepu držim pare i onda dok hodam, povremeno se lupim šakom po njemu, i osetim se kao čovek. Svugde ima dobrih knjiga, ili bar zabavnih, i na štandovima nepoznatih izdavača, znaš, svakakvim temama se ljudi bave, a onda zabavni su mi i oni opskurni, skoro sektaški, znaš kakve su to teme, da se prevrneš na leđa, a oni stoje iza tih knjiga mrtvi ozbiljni, i čekaju istomišljenike. Dobro, nisam baš toliko para imao, da kupujem tu egzotiku, ali zanimljivo je to videti. Ne možeš da popišeš sve što sam kupio, znam, ali evo zbog čega sam najsrećniji. Kupio sam dve knjige Alesandra Barika. "Smit&Veson" i "Izvesno poimanje sveta". U ovoj drugoj su njegovi tekstovi koje je objavljivao u italijanskoj Republici tokom deset godina. Pisao je o knjigama koje je pročitao. Pa to je fantastično. Jesi čitao? Dobro, nema veze, ali taj čovek… Odakle mu takva pamet? Slušaj ovo, ne, ne, moraš da zapišeš, ajde. To je o romanu Ričarda Brotigana, "Američka prašina". Jesi čitao? Dobro, to je malo ko čitao, nema veze. Evo šta kaže: "Takve romane možeš da pišeš samo ako si video dno poraza, ili ako si već mrtav: nisi sposoban za onu blagu žestinu, za onu okrepljujuću ekonomičnost reči, ako si još živ, ili si pobednik. Da bi urlao tako tiho, moraš biti gotov. Onda ti pripada blagost, koja je, zauzvrat, beskrajna". Evo sad ti meni reci, pišče, koliko miliona godina mora čovek da živi da bi ovako nešto napisao?
(Aleksandar, 42, službenik)
Tužna sam. Umro mi je pas. Posle 16 godina, nema ga više. Sve znam, sve, sreća je i privilegija biti prisutan celog nečijeg života, gledati kako raste, spoznaje svet, raduje se, tuguje, sve to živeti s njim, i onda ga gledati kako se gasi, prema zakonima prirode, ali i teško je, kao i sve što je toliko lepo. Nismo ga uspavali, nije mnogo patio, mogao je da smrt dočeka dostojanstveno, kako je i zaslužio. Znam da to nema zasluživanjem, ali kad bi imalo, on bi sigurno bio jedan od onih koji jeste. Znaš šta mi pada na pamet? Da ga tražim po parkovima, da ga tražim po drugim zemljama, po svim kontinentima, dođe mi da pomislim da se samo preselio, da trči negde i uši mu skaču oko glave. Smešno, smešno, znam, ali ne sedi mi se ovako skrštenih ruku, dok ga više nema sa mnom. A nema ga, i neće ga više nikada ni biti.
(Irina, 54, pedagog)
Kupio sam auto. "Đulijetu". Alfa Romeo. Znam, znam, kvari se, to znaju i vrapci na grani. Pa neka se kvari brate, nek se kvari koliko joj je volja, to je Đulijeta, ima prava da radi šta god hoće. Popravljaću je rado, punim srcem. Evo ovako da ti kažem, sad kad je imam, znam da sam uspeo u životu. Kupio sam je pokvarenu, i havarisanu, i sad ću da je sređujem. Veruj mi, isto ću da uživam dok je popravljam, kao što ću uživati kad je budem vozio. Imam parking mesto u dvorištu, specijalno sam ga za nju spremio, natkriveno, da uživa tamo. Evo vidim se već, sednem, ona kresne iz prve, i onda polako kroz grad, pa na otvoreni put, a ona prede, i crveni se, prelepa.
(Mirko, 34, prodavac)