Jutro je bilo vlažno i zvučalo je kao da se naš kraj još nije probudio, mada je već prošlo deset. Inače, već oko osam, iz kreveta čujem trolejbuse, autobuse, ljude kako hodaju ispred zgrade, komšije kako silaze niz stepenice, komšinicu kako doziva nekoga kroz prozor i poslednjih dana od kako vetar ne prestaje da duva, lišće na granama drveća ispred prozora kako šušti.
Bila je subota, vetar nije duvao, juče je padao sneg koji se od jutros topi i kaplje s krova, po belom simsu prozora naše spavaće sobe. To je jedino što čujem. Udarce kapi vode u nepravilnom ritmu po limu. Jedan deo simsa je ulubljen, u njemu se skuplja voda, to je mala bara ispred našeg prozora, i zvuk kapljica koje padaju u tu baru razlikuje se.
Kroz prozor vidim da žena koja prodaje cveće na trotoaru preko puta još nije stigla. Sledećih sigurno deset minuta razmišljam da li će se danas pojaviti.
Razumno bi bilo očekivati da neće, jer zahladnelo je odjednom, pao je sneg, po ulici je stanje koja se najčešće naziva bljuzgavica, vlaga je velika i hladnoća se uvlači u kosti. Ipak, znajući po kakvim se sve vremenskim uslovima ona pojavljuje, a to su skoro svi mogući vremenski uslovi, uvek bih se pre kladio da će doći. Kupujemo cveće kod nje, a to je uglavnom poljsko cveće, ako se ti buketi tako zovu.
Ponekad ima male ruže različitih boja, jednom sam video nekoliko kala, i u sezoni lala, ima lale, bele i žute. Nekoliko puta sam razgovarao s njom, i pre prvog puta, mislio da ću je sigurno pitati nešto o tome što je neustrašiva kad su u pitanju vremenske prilike, zamišljao sam i kako bi taj razgovor mogao da počne, kako bih joj, na primer, rekao da u ovom našem kraju svašta može i ne mora da se desi, ali da je jedno sigurno, a to je da će se ona pojaviti.
Nikad mi nije palo na pamet da je pitam da li joj je prevruće ili prehladno, jer sam to i sam mogao da zaključim, u stvari, sad kad se prisećam, najčešće sam zamišljao kako smo već u toku razgovora, bez njegovog početka. A onda, vidim da sam manje zamišljao reči koje izgovaramo, a više kako gestikuliramo ili samo stojimo posle nekog mog ili njenog odgovora, koji je, prema govoru naših tela, morao biti takav da posle njega čovek mora malo da razmisli.
Ona uvek dolazi s desne strane, gledajući s našeg prozora, pojavi se iz male ulice koja se uliva u veliku. Za sobom vuče kolica koja mi ne deluju kao da su predviđena da prelaze velike razdaljine. Ta su kolica sastavljena u nekom dvorištu, od delova koji su su bili na raspolaganju, čak ni točkovi nisu iste veličine, video sam ih mnogo puta ali ne bih mogao da ih nacrtam, kao što ni njenu garderobu ne bih mogao da rekonstruišem, nijednu odevnu kombinaciju. To su stvari nabacane na telo, ispranih boja, i uvek se uklapaju u okolinu, sivu zgradu na koju je naslonjena i nešto tamniju podlogu, trotoar.
Vaze, odnosno posude različitih veličina u kojima stoji cveće koje prodaje, u istom su stilu, predmeti koje je teško zapamtiti, koliko god puta da ih je čovek video.
Pamtim njenu frizuru i oči. Po pogledu i kosi mogao bih da je prepoznam između hiljadu žena sličnih njoj. Ako bi neko pokušao da mi podvali, pa poslao neku drugu ženu, isto odevenu, s istim kolicima, istim vazama, njenim cvećem i naučio je da hoda isto kao i naša originalna komšinica, jedan njen pogled bio bi dovoljan da znam da to nije ona. Kosa joj nikad nije čista, uvek je zalepljena, ali na nemoguć način koji ne dozvoljava da se ta kosa nazove prljavom već, kažem vam, kosom koja nije čista, zalepljenom kosom, teškim pramenovima oko njenog okruglog lica.
A onda, stigla je iz male ulice, za sobom je vukla kolica, obilazila bare, zastala pored piljare da nešto kaže komšiji koji je istovarivao kupus, levom rukom pokazala prema nebu, dva puta klimnula glavom i nastavila ka svojoj poziciji, pa je jutro u našem kraju moglo da počne.