Muškarac s jelkom

Muškarac u crnim farmerkama, crnom duksu s kapuljačom i narandžastim patikama prelazi ulicu van pešačkog prelaza. Zastaje na ostrvu između traka, i nastavlja.

To nije pešačko ostrvo, ono deli kolovozne trake, na njemu su ostaci zelenila koje je tu posađeno, i on ih je pažljivo preskačio. S druge strane, prilazi automobilu, otvara suvozačeva vrata, a tu je jelka, s busenom umotanim u zelenu kesu, smeštenim u crnu kofu. On vadi jelku i spušta je na pločnik. Zatvara vrata, podiže jelku, drži je za kofu, a njeno stablo i grane mu se naslanjaju na stomak i desno rame.

Da li će opet preći ulicu van pešačkog prelaza? Hoće. Taj poduhvat je sada još manje bezbedan nego pre nekoliko trenutaka, jer mu jelka, ipak, u određenoj meri zaklanja vidik. Nije bilo automobila, i prešao je bezbedno. Jelka je visoka oko dve metra. Grane su joj obavijene providnom folijom. Čoveku iz zadnjeg džepa viri tuba kalemarskog voska.

Da, vrh jelke je predugačak za potrebe kićenja, i on će biti skraćen. Čovek očigledno zna da ako odseče vrh, a ranu ne zatvori voskom, jelka će se osušiti. Dobro je, ta jelka je izgleda stigla u ruke koje će se dobro brinuti o njenom zdravlju, moglo bi da se pretpostavi na osnovu toga, i da će posle praznika biti zasađena negde, možda na nekoj livadi, možda već sada postoji plan za tako nešto.

Muškarac s jelkom, u decembru, sam na ulici, nosi. Jedan od lepih simbola novogodišnjih praznika i njihove porodične dimenzije. Mala je verovatnoća da ga tamo gde nosi jelku ne čekaju žena i dete, ili deca. Možda je nosi kod sestre, njenoj porodici? Možda, ali od deset takvih muškaraca, lako bih se kladio, osam nosi jelku svojoj kući.

Stao je da se odmori. Puši. Veliki je taj busen, i kofa u kojoj je, zemlja je sigurno mokra, to je blato, teško je. Vadi telefon iz džepa i priča. Možda zove ženu da pita da li treba nešto još da kupi, eventualno nešto sitno, što može da stane u džep.

Podiže jelku, hoda, pa staje ispred apoteke, spušta je na trotoar i ulazi. Dobro je što je zvao, da ne silazi još jednom. Iz apoteke izlazi s kesicom, koja sada visi iz njegove leve ruke, oslanja se na zid crne kofe.

Posle dvadesetak metara nogom otvara kapiju zgrade i nestaje u mraku. Nema svetla tamo, ili on nema kako da ga upali. Zar ne može nosem? Možda mu je prekidač previše tvrd za nos. Možda mu jelka smeta. Možda ne voli licem da dodiruje javne površine.

Vrata stana su otključana. Zar joj nije rekao da zaključava vrata makar i na minut? Jeste, ali ona ne sluša. U stanu je toplo. Da, tu su žena i dete, samo su njega čekale, s jelkom. Devojčica donosi makaze, muškarac seče foliju, grane su slobodne. Ispravljaju stablo, nakrivilo se tokom nošenja. Sad dobro stoji. Ukrasi su spremni, ove godine nema kugli, tu su samo srebrne pahuljice na koncima i deda mrazevi na štipaljkama, i jedna velika crvena mašna za vrh. Nema potrebe da se vrh skraćuje, ne, ne, taman je.

Muškarac sedi na sofi, podigao je noge na stolicu, velika i mala žena kite jelku, on u ruci drži telefon i slika ih. Zar ne može mirno da uživa u tom prizoru, a ne da gubi vreme i pažnju na fotografisanje? Može, ali treba da pošalje slike tašti. Šalje ih, i onda samo uživa. Život je dobar prema njemu. A gde su sijalice? Nema ih, izgleda da su izgubljene prilikom poslednje selidbe. Ništa strašno, kupiće ih sutra na pijaci.

Jelka je okićena, muškarac ustaje, prilazi joj, popravlja položaj crvene mašne na vrhu, i okreće se prema ženi i ćerki da dobije potvrdu da je posao dobro urađen. Žena klimne glavom i onda ga njih dve gledaju, s jelkom, i on je tu, stoji kao da se samo zbog toga i rodio.