Jao, mnogo sam uzbuđena. Obožavam ovu novogodišnju euforiju, gužva u gradu, okićene ulice, mog muža to nervira ali ja uživam i za njega. On je mnogo nervozan tip, samo na posao misli. Ja bogami ne. Naterala sam ga da uze dve nedelje slobode za praznike, sledeće nedelje krećemo. Idemo u Aspen na skijanje. Znaš gde je Aspen? Jeste, u Americi, u Koloradu. Ovo nam je treći put da idemo. Ko jednom ode na skijanje u Aspen, sve drugo mu je bez veze. Znaš, skupo je, ali isplati se. Deca su nam velika ali idu s nama. Pa ko ne bi išao u Aspen, je l' tako? Je l' bi ti išao? Pa da, normalno da bi išao. A ti gde ideš? U Skoplje? Pa dobro. Tamo nema skijanja? Nema, nema. Mi cele dve nedelje ostajemo, u stvari petnaest dana, ne mogu, nedelju dana mi treba da se aklimatizujem, i tek mi onda počinje provod. Realno, optimalno bi bilo tri nedelje, ali šta sad, biće dosta i dve, ne žalim se. A gde će ovo da izađe? Je l' treba da me slikate? Bez slike, dobro.
(Ružica, 49, domaćica)
Dobar dan, dobar dan, sine. Jesi li ti Necin muž? A nisi. Pa odakle se znamo? A za novine, može, može. Za praznike mi dolazi ćerka s porodicom. Dolaze dva puta godišnje, preko leta pre mora dođu na nedelju dana, i sad za novu godinu na dve nedelje. To su mi tri nedelje najbolje života u godini. Oni žive u Norveškoj, u Oslu, Marija se udala za Norvežanina, Jan se zove, fin dečko, pristojan, mada dosta pije, ali nema veze, obožava našu Maki. On se bavi naftom, ima državni posao. Dovode mi i unuke, Maru i Moni. Lepa imena, je l' da? Malo su mi kao nadimci ali to je danas tako. Ja više volim malo duža imena, ali ko mene pita. Zet se davi u ruskoj salati i prasećem pečenju, oni tamo ne jedu baš najbolje. Maki i deca pojedu tri reform torte dok su ovde, i jednu im spakujem da ponesu. Najlepša su mi jutra s njima, veseli su, pevaju ujutru, puštaju muziku glasno i svi igraju i pevaju, prava sreća, onda teraju mene i dedu s njima da igramo, i mi igramo, šta ćemo. Polako nabavljam sve što mi treba, da budem spremna. Evo, lepo smo se ispričali, hvala ti.
(Jovanka, 71, profesorka fizike u penziji)
Svejedno mi je. Kao i svi drugi dani. U stvari, nije mi svejedno, više volim sve ostale dane. Ovo su porodični praznici, a ja nemam porodicu. Ne ide mi se nigde, mnogo dana se ne radi, moja firma uvek vezuje najviše dana što je moguće. Sedi kod kuće, gledam filmove, igram igrice, svaki drugi dan se napijem, za Božić idem kod babe na groblje, dok je bila živa išao sam kod nje na ručak, sad nosim ručak na groblje pa tamo jedem. Tuga, a? Pa mora neko i da bude tužan u ovom teroru sreće. Ne znam ni što ti ovo pričam kad sto posto nećeš da objaviš. Nikoga ne zanimaju ovakvi tipovi. E znaš šta volim, koncerte bečke filharmonije i turneju četiri skakaonice, e to volim, napiši, nije sve samo tuga.
(Dejan, 32, programer)
Jedva čekam da dođu praznici. Muž i ja smo uzeli slobodne dane one nedelje kad je tri'esprvi, decu ostavljamo kod babe i dede i idemo na Taru. Iznajmili smo kućicu s kaminom, tamo, s pogledom na jednu dolinu iz dnevne sobe, samo nas dvoje. Uopšte se ne viđamo, uželeli smo se jedno drugog i idemo tamo da jedemo, pijemo, gledamo u tu dolinu, i ne vadimo se iz kreveta. Ovo je prvi put od kad nam se prvo dete rodilo da ćemo to da uradimo. Nakupovaćemo hrane i pića da ne moramo da izađemo iz kolibice, dobro možda izađemo jednom da udahnemo vazduh, šalim se, otkud znam, ali zamišljam nas zagrljene sedam dana. Mnogo sam zaljubljena u njega. Dejane volim te!
(Marijana, 38, pravnica)