Toliko dugo ne čitam vesti da sam skoro zaboravio gde živim, i u kojoj državi i na kojoj planeti. Na ulici saznajem šta se dešava, koliko toliko, ljudi razgovaraju sa mnom pretpostavljajući da sam u istoj meri informisan kao i oni, i tako sam obavešten minimalno moguće, mada svakako previše.
Juče sam kupio tri novine, otvorio četiri domaća portala, tri regionalna, i tri svetska. Temeljno sam pristupio čitanju vesti, praćenju dodatnih linkova za dodatna saznanja i uopšte, informisao sam se, tako na blic, odjednom, nisam imao plan, ne znam ni kako mi je došlo, samo me je obuzelo, i kao robot sam obavio tu svoju, očigledno, dužnost. To je trajalo ceo dan, i završilo se oko osam uveče. Na kraju sam bio prepadnut, premoren i osećao sam tugu, baš sam se zapitao da li je to tuga, i jeste, bila je, prava tuga, bez definisanja, jasno osećanje. Nisam mogao da mislim ni na šta drugo, u stvari nisam mislio ni na šta posebno, nego na sve zajedno, slike i reči su mi se mešale, različite vesti i izveštaji mešali su mi se po svesti, i takav sam zaspao.
Sutra, to jest danas, mnogo mi je bolje bilo, ali nisam mogao tek tako sve da zaboravim, trebaće mi vremena, i ja ću se posvetiti temeljno i tom cilju, da se vratim sebi, i vratiću se, ali jutros mi je bio potreban trenutan spas, nešto da me pročisti, da se tako izrazim.
Onda se iz bespuća interneta pojavilo nešto, a to nešto zove se Donja Sabanta. Da, Donja Sabanta. Dve reči koje su tako malo značile stvorile su mi se na ekranu tokom neke pretrage, i ja sam im krenuo u susret.
To je selo, kao što vam je sigurno već palo na pamet, tako se zovu sela. Ovo se nalazi u Šumadiji, na nekoliko kilometara od Kragujevca, možda baš sedam kilometara, na 284 metra nadmorske visine. Oivičena je visovima Žeželja sa severa, Dubova sa zapada, brdima pored rečice Osenice sa istoka, dok je sa južne strane otvoreni prostor ka Gornjoj Sabanti.
Naravno, postoji Gornja Sabanta. Kako i ne bi? Najviše mi se dopao taj otvoreni prostor, i same te reči. Selo ima 691 stanovnika. Taman, rekao bih. Zahvata površinu od 2507 hektara, a na njima njive, voćnjaci, vinogradi, livade, pašnjaci i šume. Raj, reklo bi se. Imaju i vodopade, a to nisam očekivao. Na potoku Dubočac, pritoci reke Ždraljice, koji je dugačak 3 kilometra, nalazi se 10 vodopada, od kojih je najviši 6 metara. Dubočac ne presušuje, a ispod vodopada nalaze se duboki virovi sa bistrom planinskom vodom.
Bistra planinska voda, kao da sam je se napio dok sam o njoj čitao. To sve sigurno na fotografijama i dok se čita i zamišlja deluje drugačije nego kad se ode tamo, ali mene je i ovako lečilo.
Visovi Željelja na severu, na nadmorskoj visini su od 486 metara. Nedostaje im 15 metara da bi se zvali planina. Da li im nedostaje? Kad bismo pitali te visove – ćutali bi, kao i svi visovi.
Donja Sabanta graniči se sa Gornjom Sabantom, Velikim Pčelicama, Baljkovcem, Trmbasom, Bukorovcem i Velikim Sugubinom. Svaki naziv sela kao stih iz pesme, malo teške, malo lake, mirne, zelene, čiste.
A onda, stigao sam do ovoga: Donju Sabantu čine zaseoci Čarkovac, Reka, Džepare, Srednja mala i Lipar. Lipar? Đura Jakšić? Pa ovo je selo slavno, tu je, u staroj školi na Liparu Đura bio učitelj po kazni, i tu je ispevao čuvenu pesmu – Na Liparu.
A kako su ptice u pesmi Đuri topile led koji mu se uhvatio umesto srca? Ovako:
S belom bulom,
sa zumbulom,
šaren-rajem,
rajskim majem,
cvećem, mirom,
sa leptirom,
letimo ti mi
srca topiti -
ćiju ći!
Eto tako, skoro isto, ova Donja Sabanta me je danas spasla, i hvala joj.