Uputstvo za upotrebu

Jutros, zamalo da vam pišem o tome kako radi mašina za pranje veša. Ustao sam kasnije, jer mi se danas moglo, i na stolu u dnevnoj sobi nađem uputstvo za upotrebu mašine za veš, otvoreno na 158 strani, gde se objašnjava pretpranje. Dakle, nešto je moju ženu toliko uznemirilo u vezi sa radom mašine, da je pronašla uputstvo i čitala ga, a kad biste znali moju ženu, bilo bi vam jasno koliko je to čudno. Prvo što mi je palo na pamet je da je u pitanju skrivena poruka meni, jer ona ume da se bavi takvim stvarima, i zato, odmah sam je pozvao i pitao – Šta znači ona knjižica otvorena na pretpranju? Reci mi odmah, ne razumem. – Ispostavilo se da se samo radilo o pretpranju, nije imalo veze sa mnom. To je bila dobra vest. Međutim, ja sam uz kafu uzeo da čitam uputstvo, od početka.

Na ovom mestu, red je da vam kažem i ovo, jednom davno, pre dvesta godina, moj prijatelj Gliša, za stolom u kafani, pri kraju večeri koja je bila ispunjena svime čime jedan kafanski provod zaslužuje da bude ispunjen, kad smo zanemeli, Gliša mi je objasnio kako radi mašina za pranje veša. To je bilo apsolutno neočekivano, ako u tim situacijama nešto može da se zove neočekivano. On je bio oduševljen jednostavnošću koncepta koji nam štedi toliko vremena i truda. Rekao mi je – Razumeš, to se samo vrti u jednu, pa u drugu stranu, brže ili sporije, ima termostat, i mali programator kad će da ti pusti vodu a kad ono iz posudica za deterdžent. To dete može da napravi, kad mu objasniš. – Onda me je gledao, da vidi koliko ga pratim, a ja sam ga pratio, njegove reči su me treznile, jer Gliša je mašinski inženjer, ili tako nešto, i takav mozak ima, i onda njegov izbor reči, izrazi lica, gestikulacija, on postane mašina za pranje veša, tu za stolom, i postane pesma o mašini za pranje veša u isto vreme, zavaljen u stolicu, s prekrštenim nogama, u poluprofilu, s onim njegovim nosem, nasmejan.

Pio sam kafu, pušio, i listao. Jeste, sve je kako je Gliša objasnio, samo na trideset strana. Svaki detalj je spomenut. Na primer, kažu – Ovaj uređaj je težak. – Kao da to nije jasno samo po sebi, ali izgleda da nije, sve treba naglasiti. Piše da ne skačemo po uređaju. Piše da ne stavljamo staklene sudove u uređaj. Piše da ne dopustimo deci da se udave najlonskom ambalažom koja je deo originalnog transportnog pakovanja mašine. I još mnogo takvih stvari. Jutros, ta uputstva su me uznemirila. Da je uz mene, kad sam dolazio na ovaj svet, neko zaheftao trideset strana tako detaljnih uputstava, ko zna gde bi mi kraj bio. Došlo mi je da budem ljubomoran na ovu veš mašinu, i svaku drugu s ovakvim upustvom za upotrebu.

S tim u mislima, rešio sam da vam ne pišem o tome, nego o večerašnjim događajima, jer sam puštao muziku u jednom finom klubu, i mogao bih, jer upoznao sam dvoje finih ljudi, koje kao da sam čekao da upoznam i da mi kažu to što su mi rekli, i ja njima, ali izgleda da vam ni o tome neću pisati.

Pisaću vam o tome kad sam u dvadeset i jedan minut posle ponoći izašao ispred kluba na susnežicu, navukao kapu do obrva i krenuo peške kući. Zavukao sam ruke u džepove i šutnuo kamen na koji sam naleteo. Skupilo se mokrog snega po staklima automobila, pravio sam grudve i gađao bandere. Posle zadimljenog prostora hladan vazduh je činio da se osećam sveže, osećao sam ga u nosu, ustima, grlu, plućima i stomaku. Malo sam skakutao nizbrdo, do Džordža Vašingtona, a tamo sam video policiju, pa sam prestao, možda sam po njihovom ukusu prestar da skakućem posle ponoći, a ne priča mi se sad s njima.

Hodao sam iza dve Ruskinje i sve sam ih razumeo. Ima dobrih restorana u Beogradu, skupo je ali može da se plati, Griša se opet nije javio, ponedeljak je neradni dan ovde ali njima nije neradni, onda nisam uspeo sve da čujem jer su prolazili automobili, ali radilo se o utvrđivanju očinstva preko DNK, mada mislim da nijedna od njih nije bila u pitanju, olako su prešle preko toga. Kad smo stigli do prelaza kod Majora Ilića, ispod pijace, naslonile su se na zid kockarnice i počele da se ljube, a ja sam prešao ulicu, pa preko Đušine, u Stanoja Glavaša. Na samom uglu, kod trafike, njih tri, s jednog telefona ide možda domaći trep, jedu noblice, prešminkane su i s veštačkim trepavicama, i sve imaju, ne znam kako se to zove, ali kao da su im lakirane jagodice, preko rumenila. Uprkos svemu, jednoj se vide pravilne crte lica i pitom pogled ispod trepavica. Srećno devojko.

Do Cvijićeve ni živa duša, a onda kod trafike na uglu sa Starine Novaka, dvojica piju pivo na šanku menjačnice koja ne radi noću. Visoki je odgovarajuće odeven za vremenske prilike, duboke cipele, trenerka uvučena u čarape, masivna jakna s kapuljačom iz koje vire oči, nos i gusta crvena brada. Ovaj drugi je niži, okrenut mi je leđima, u šuškavcu je, gologlav, u uskim farmerkama i patikama iznad kojih se vide goli zglobovi. Visoki kaže – Ja samo hoću da priznaš da si se uplašio, evo samo izgovori to i okej smo. – Ovaj kaže – Pa je l’ to? – Visoki kaže – Pa to je brate, to je. – Ovaj kaže – Pa uplašio sam se normalno da sam se uplašio, i šta sad? – Onda ga visoki zagrli, tapše ga po leđima i mumla nešto, a ja baš tad prolazim pored njih i čini mi se da je visoki stvarno zadovoljan, da su mu se stvari složile u glavi onako kako je zamislio.

Do kuće sam imao još oko sto koraka, pa uz stepenice, i onda kroz vrata do nasmejane žene koja me je zagrlila i rekla – Naučio si ono uputstvo napamet, priznaj.