Separe

Stigao sam Kalenićevom ulicom, to je ona na koju se nastavlja Sinđelićeva, ako neko ne zna, to malo parče ulice između Maksima Gorkog i Mileševske, tako se zove.

Ispred "Šarla" je bio red, unutra su bili ljubazni ali uzdržani prodavci hleba, svirala je pažljivo odabrana muzika, bilo je svih vrsta hleba koji drže, mogao sam da se opustim, da svratim u povratku.

Kad sam izašao na ugao sa Maksima Gorkog, i pogledao u desno, ispred pekare Ranković bilo je mnogo ljudi, skoro svi čekaju burek, odličan, vrhunski, ali ja ga ne jedem tamo.

Na samom ulazu na pijacu, odatle, pre ulaza, kad se prođe kroz divlje cvećare, žena je prodavala korenje čijeg naziva ne mogu da se setim, ali znam da je dobro za skoro sve, na poseban način se sprema i košta 500 dinara komad.

Posle ulaza, naslonjen ramenom na prvu tezgu, bio je čovek čije sam ime nekada znao, koji je najpoznatiji po lavandi, mada prodaje i one plastične ruke za češanje po leđima. Te su ruke zastrašujuće i u isto vreme izuzetno korisne. On je uvek skoro nasmejan.

Levo, na platou, koji porodično zovemo širinka, nije bilo Crnca sa saksofonom, njega već dugo ne viđam, ili ga stvarno nema, ili se promašujemo. Desno na tezgama najskuplje voće na svetu, ali lepo, bez greške. Još desno, po dubini, mahnem gospođi koja prodaje stvarno domaća jaja, javim joj da dolazim posle, pokažem joj svih deset prstiju, što znači da mi sačuva deset jaja. Smeje se i klima glavom.

Nova subota

Dalje s desne strane je profesor iz Niša, čiji sin radi na naftnim platformama, on ima krompir, beli i crni luk, tucanu papriku, kvalitetne naočare na nosu i uvek još ponešto.

Levo je radnja sa sušenim mesom, izloženom slaninom na pultu i čvarcima u izlogu. Gospođa koja prodaje uvek je raspoložena za razgovor. Onda nešto, pa pečurke, plava gospođa, ljubazna ali ozbiljna, i pored nje, leđa o leđa, Jasmina, s najljućim paprikama na svetu, i mnoštvom tegli, ponekad domaćim pilićima i još ređe s domaćim belim, starim, sirom.

Preko puta njih su kafe, parmezani, salame, slajsovani sirevi i svi se poznajemo. Na izlazu ka Njegoševoj, gospođa s crkvenim kalendarima i otrovima protiv raznih insekata, preko puta nje čovek koji prodaje kese za usisivače, naslonjen na mesaru Srem, u kojoj se, između ostalog, prodaje slanina, za koju se kaže da je kao pečenje.

Ali ja nisam još ništa kupovao, išao sam na burek, kod Ivana, u pekaru "Čeda", u Mutapovoj. Prešao sam Njegoševu, i dok sam prilazio pekari, osim reda ispred, imao sam šta da vidim.

Od kraja izloga pekare, ka Makenzijevoj, pružao se mali beli pult, šank za one koji bi da jedu na licu mesta, na papiru, malim viljuškama za kolače, sa jednom širom bocom, ako se ti krajevi viljuške mogu tako nazvati.

Ta pekara nije najpoznatija na svetu po inovacijama. Burek, pite, mekike, i u kutijama perece i vanilice, i kraj.

Može da se jede sedeći pored vage, ili na šanku unutra, pisao sam vam o tome, tamo staju realno tri čoveka, ali ako braća nisu besna, staje i četvrti. A sada, tu je i mali beli šank.

Kad sam došao na red, naručio sam i glavom pokazao Ivanu na šankić. Pitao sam ga da li da jedemo tamo, moja porodica i ja, rekao je – Pa da, za sefte.

Sefte je reč koja originalno označava prvi dnevni pazar u kupovini, a koristi se za svašta što je prvi put, ili novo. Evo, kod nas je značilo da prvi put jedemo na toj novoj instalaciji.

Jeli smo, za sefte. Bilo je drugačije, napolju, novo. Komšiluk je prolazio, i svi su imali komentare, verbalne ili neverbalne, muškarci su uglavnom dizali obrve, a žene se odobravale glavom.

Jedan arhitekta je rekao – glamur. A meni se najviše dopalo kad je jedna devojka rekla – Opa, separe.