Sedeli smo na suncu, ona je imala naočare a ja sam držao poluotvorene oči. Gledali smo Hilandarsku kako se uliva u Džordža Vašingtona. Bilo je blizu podneva, obavili smo mnogo poslova od jutros, bili smo u kopirnici, kod notara dva puta i jednom u pošti. Imali smo još vremena do mog termina kod zubara, pa je bio red da se odmorimo.
Nismo bili finansijski opremljeni za kafanu ali i posluženje iz prodavnice nam nije skidalo osmeh sa lica. Brojali smo koliko mi je ostalo slajseva salame i procenjivali koliko će još lizalica pištaljka da radi. Rekla mi je da mi je to drugi sok već i da je dosta za danas.
Na semaforu ka Bajloniju stao je pauk, nosio je čist crveni auto, verovatno na parking u Dunavskoj. To je tamo gde mora čovek da odnese 100 evra da bi mu vratili auto. Naravno, taj isti čovek prvo mora taj auto da parkira nepropisno, i to mora neko da primeti, i onda ode 100 evra.
Ona je dovoljno velika da zna šta je auto, ali ne zna šta je pauk, ne zna šta je nepropisno parkiranje a ni šta je 100 evra. Ipak, to mi nije smetalo da joj kažem da se svakog jutra u nekim krevetima bude razni ljudi, pa između ostalog i radnici Parking servisa koji voze i opslužuju pauka, policajci koji se voze s njima, a isto to rade i ljudi čija se kola posle odvoze na te parkinge.
Pitao sam je šta misli da li se odmah ujutru, čim ljudi otvore oči, zna čija će kola biti odvezena. I kako bi se to uopšte moglo znati? Ništa mi nije rekla, čekala je da nastavim da pričam, pa sam nastavio.
Rekao sam joj da je to moguće, jer ako bismo za sve ljude, ili bar za sve vozače koji će tog dana sesti u kola u ovom gradu, ako bismo nekako saznali sve o njima, ali baš sve, svaku sitnicu, kad bismo mogli da znamo tačno, ali tačno kao smrt kad bismo imali cele mape njihovog dolaska do tog jutra, onda bismo, posvećeni kao što nas je dragi Bog dao, znali bismo tačno, imenom i prezimenom bismo mogli da nabrojimo kome će sve biti odnesena kola.
Znali bismo koji tok misli bi svakoga od njih naterao da se nepropisno parkira, znali bismo ko ne bi imao pojma da je nepropisno, onda sve one koji kažu ma odavde ne nose, plus one koji moraju da stanu tu pa šta bude i ne bismo zaboravli ni one sve ostale koji se nadaju da neće baš njih.
A onda sam joj rekao da je najzabavnije od svega ono što će svako od njih pomisliti kad dođe do mesta gde je ostavio kola, i kad kola tamo ne bude. Jedino što je možda zabavnije od toga je izraz lica koji sledi. To je trenutak koji svako ko ima auto pamti, naročito ako mu 100 evra ne raste na grani.
Pokazao sam joj kako se bere 100 evra sa grane i to joj je bilo najzanimljivije. Rekao sam joj da je takvo vreme došlo da bi bilo bolje da na granama raste 500 evra. To joj je bilo isto, a ja sam poželeo da i meni bude isto.
Gledala me je kao da treba da nastavim da pričam. Ona voli da me sluša kako pričam, ne zanima je šta pričam, jasno mi je. Ne znam da li bih voleo da se to ikada promeni. Onda sam joj rekao da kad bismo znali sve, baš sve o svim tim ljudima, to bi značilo da znamo i sve o svim drugim ljudima, onda bi nam sve bilo jasno i smešno i tužno i samo bismo čekali da se desi sve što znamo da će se desiti, a onda, šta bismo onda, pitao sam je, kako bismo onda živeli.