Nisam bio u tom gradu godinama, možda i nikad, a evo me sad tu. Taj moj drug selio se iz Beograda trista puta i na kraju se ovde dočekao na noge. Mene je sad posao doveo na četiri ulice od njega. Preko dana sam morao da radim, ali već prvog jutra smo se našli na ulici da se zagrlimo. Rekao mi je da imam prevelike podočnjake za svoje godine.
Dogovarali smo se u četvrtak da odemo u kafanu. Sad kad se setim tih dogovora, trebalo je odmah da mi bude jasno da od kafane neće biti ništa.
Zavlačio me je do deset uveče, a onda mi je rekao da će doći po mene u tri ujutru, idemo na pecanje. Nisam hteo da se bunim, mada sam mu jednom davno rekao da ću na pecanje ići kad umrem. Rekao mi je još da ne nosim telefon sa sobom. Pitao sam ga da ne planira da me ubije i baci u reku, rekao ja da baš to planira.
Bio je ispred zgrade u tri, a ja sam sišao bez telefona. Došao je "ladom nivom", na zadnjim sedištima su bili štapovi i pecaroška garderoba za mene. Skoro smo isto građeni i sve mi je njegovo taman. Trenerka, duks, gumene čizme i jakna, i kačket što sam ga jednom zaboravio kod njega, a on ga nije izgubio. Pitao sam da nije slučajno poneo neki alkohol, rekao mi je da ne pije, ali to mi je bilo jasno već kad mi je rekao za podočnjake.
Vozili smo se oko sat i po, pa smo hodali još dvadeset minuta. Smestili smo se na desnoj obali reke, trista metara nizvodno od železničkog mosta i dvesta metara nizvodno od brzaka. Reka se, pored nas, još uvek komešala od prelaska preko kamenja. Presvukao sam se i pomogao mu da se namestimo. Nije bilo živih mamaca, samo varalice, glavinjare. Rekao mi je da izaberem jednu. Izabrao sam žutu sa zelenim, on je prevrnuo očima, ali nju je stavio.
Rekao je da tražimo soma. Rekao sam mu: normalno da tražimo soma jer šta bismo drugo.
On je zabacio, a ja sam se zavalio pored njega i zapalio cigaretu. Jutro je bilo sivo, video sam gde izlazi Sunce, ali nije moglo da se probije kroz oblake. Sve je bilo iste boje, i reka i nebo i kamenje i železnički most. Jedino je varalica bila žuta. Stajao je stabilno, držao štap i gledao u reku. Svaki čas bih poželeo da ga pitam nešto, ali nije mi išlo. Ćutali smo i bili tamo.
Povukao je varalicu nazad, pogledao je onako žutu, pa pogledao mene i zabacio drugi put. Posle manje od minuta štap se savio, pa se ispravio i opet se savio. Jako se savio, nešto teško se uhvatilo, to je i meni bilo jasno. Nije prošlo ni pola sata od kako smo tamo.
Pitao sam ga: jel' to riba, rekao mi je: skoro sto posto je riba. Posle minut mi je rekao da je ribetina. Som? Ne znam da li je som, ali valjda je.
Otpuštao je i navijao najlon, štap se savijao toliko da sam mislio da će pući. Pomerao se po obali, spuštao se po nekoliko koraka nizvodno, pa se peo na kamenje i silazio s njega. Štap je naslonio na kuk i držao ga jednom rukom, biceps mu je iskakao preko jakne.
Pitao sam ga jel' siguran da je to riba, rekao mi je da jeste, samo da ne zna da li se uhvatila za usta ili za telo. Rekao mi je i da ćemo je uskoro videti, i da stavim golmanske rukavice koje mi je poneo i da uhvatim ribu s one strane s koje nije udica.
Bio je to som, ali ne onakav kakve viđamo na pijaci. Mnogo veliki som. Udica mu je bila u ustima. Uhvatio sam ga iznad repa. Već je bio umoran. Otimao se u reci dugo. Izvukli smo ga, a moj drug ga je pogledao i rekao: Lele! Onda sam i ja rekao: Lele!
Som je stvarno bio "Lele" veličine.
Izvukli smo mu žutu varalicu iz usta, ja sam ga malo zalio vodom iz kante. Mnogo su male oči bile u odnosu na onoliko telo, ali gledao je.
Moj drug je legao pored njega, som je bio samo upola manji, da sad ne gađam kilažu, ali preko pedeset kila sigurno. Uhvatio sam se za džep da uzmem telefon da ih slikam, ali nisam poneo telefon. Rekao sam mu: Eto ti sad, ne mogu da te slikam. Rekao mi je da nismo došli da se slikamo nego da pecamo. Onda je ustao, pa smo soma odvukli nazad do reke, on je malo ostao u plićaku i mislio sam da je gotov, ali nije bio gotov, osvestio se i nestao.
Malo smo stajali zadihani, pa mi je rekao: E, sad možemo u kafanu.