Prvo sam ugledao njih dve na livadi pored jednog bagrema. Mlade, ne preko 25 godina.
Jedna sedi, druga je na nogama, vežba tai či čuan. Obe su nasmejane i pričaju. Izgleda kao da je ova što sedi instruktorka, ona više govori, ali ne čujem je. Pokazuje rukama a učenica prati. Pleše u čarapama po travi, deluje vešto. Izgleda kao da nežno izvodi kate, kao da nešto crta po vazduhu.
Pokušavao sam da zamislim da joj šake ostavljaju trag neke boje u prostoru. Zamišljam da ostavlja svetlo plavo ali ne mogu da uhvatim oblike, komplikovano je u tri dimenzije, pa onda zamišljam u dve dimenzije i lakše je, prvo je vezala nekoliko krugova, onda je povukla dve linije pod uglom od 90 stepeni, pa još dve, i onda je to bila slika u čijem je centru bila instruktorka, gledano s mesta na kome sam stajao, jer samo s takvog mesta čovek i može da vidi nešto, s mesta na kome je.
Devojka u slici, instruktorka, naslonjena je na drvo i sunce joj ide u oči, a ona ih je skupila pa izgleda kao Kineskinja, što je u ovoj situaciji prikladno. Onda je iz ranca izvadila koka kolu i to me je prijatno iznenadilo, jer kao nije neka isključiva, nego može da se vežba ali može i malo gaziranog soka da se popije. Kad je popila, ustala je, pa iz duguljaste torbe izvadila mač, metalni, ne preveliki, ali ne ni bodež, s crvenom kićankom na rukohvatu. Počela je maše mačem, izgleda da je počinjao sledeći segment treninga i to mi je bilo previše, tai či mi je bio dosta.
Osim toga, stazom pored njih nailazio je mladi par. Ona je za danas izabrala da bude sva u bež tonovima, osim braon velikog kožnog šanel kaiša. Znak joj je zauzimao veliki deo stomaka, baš veliki znak, a ona nije mala žena, nego zdrava, velika osoba. Muškarac ju je držao pod ruku, ona ga je vodila, on je bar dvostruko manji od nje i bio joj je veselo prepušten. Stali su pored kolica s kojih se prodaju sladoled i sokovi. On je uzeo ceđeni sok a ona tri kugle sladoleda s šarenim mrvicama. Posle se ispostavilo da je i sok za nju, on ga je samo čuvao dok ona ne pojede sladoled. Ne zna se ko je više uživao, ona dok je jela sladoled ili on dok ju je gledao kako to radi.
Kroz mene je protrčala grupa dece za kojom je protrčala grupa majki. Dva Crnca radila su trbušnjake, jedan drugom držali su noge. Otac i sin prošli su pored mene, obojica sa slušalicama na ušima. Nisu se gledali, hodali su jedan pored drugog. Gledao sam ih dok sam mogao da ih vidim ali nisam mogao da zaključim da li slušaju isto. Ako bih morao da pogađam, rekao bih da ne.
Nisam doručkovao i počeo sam da osećam glad pa sam bacio pogled preko taksi stanice, mislio sam da li su po kafanama u blizini spremni. Hteo sam da doručkujem nešto što se inače jede a ručak, nešto kuvano.
Međutim, po nizbrdici na ulazu u park na trotinetu se spuštala devojčica. Za njom je trčala mama. Devojčica je brzo vozila za svoje godine i mami je to bilo jasno, pa je pokušavala da sve vreme bude uz nju, ali nije uspevala, a mala se stalno vraćala i ponovo i ponovo se spuštala, pa je mama na kraju samo stajala na kraju nizbrdice i nadala se najboljem. To se na najbolji način završilo, sladoledom sa šarenim mrvicama, jednom kuglom.
Onda su se polako spuštale ka jezercetu, sele su na klupu na obali i gledale patke i kornjače.
Na jednom ostrvcetu bile su dve patke, na drugom dve kornjače. Kad je pojela sladoled, devojčica je počela da doziva patke. Patke nisu dolazile pa je mama iz kese izvadila đevrek, dala komad devojčici, a ova ga je kidala i bacala u jezerce. Dozivala je patke – Patke, patke, dođite.
Patke nisu dolazile, sunčale su se. Mama je to i rekla – Ne mogu sad da dođu, sunčaju se. Devočica je onda vrisnula i bacila sve što joj je ostalo od đevreka u vodu. Patke su to čule, a i videle su izgleda veliki komad hrane, i došle su. E, to je vredelo videti, mala je bila srećna kao što samo deca mogu da budu srećna, a patke su joj se odužile koreografijom oko đevreka koji je nestajao u njihovim kljunovima. Na ostatke su se skupile ribe. Mala je bila u transu.
Onda je radnik komunalnog preduzeća uključio mašinu za sečenje betona i počeo da radi svoj posao. To je bio zvuk koji nismo očekivali ovog jutra, ni svi mi koji smo bili svesni jedni drugih, a ni ptice u krošnjama na koje nismo obratili pažnju.
Prvo sam ih čuo, a onda ih ugledao kako se ogledaju na površini vode. Proletele su kroz ribe, preko patki, ispod mostića, preko taksi stanice i bulevara, možda baš u jednu kafanu tu blizu. Ako su sele u baštu, a ja nikako ne mogu da budem siguran da nisu, jer to što nisu nikad sele u kafanu i naručile nešto, ne znači da to nisu baš ovog puta uradile. E pa ako jesu, preporučio bih im, u toj kafani, po škembe čorbu i jednu porciju drob sarme da podele. Ali pre svega po jedna hladna žuta lozova rakija.