Rekreativna besparica

Danas sam na pijaci kupio sve što sam poželeo. Nisam poželeo mnogo ali sve što jesam, kupio sam. Mladi kajmak, odličan, Julin kajmak iz Čačka, stari pljevaljski sir, domaća jaja, paprike u pavlaci, krišku sjeničkog sira za dete, majonez, tri tanke fine crvene ljute parike od Velje, somun kod Joce, pomorandže, banane, mandarine, svež sok od nara ženi i sebi jednu pogačicu s čvarcima za usput.

To je tako moglo danas, ali juče nije moglo, nije ni prekjuče, ni dan pre toga, a ni onog dana pre njega. Zato što nismo imali žute banke. Prošlog meseca smo potrošili više nego što smo smeli i to je, kao i uvek, na kraju meseca došlo na naplatu. Nije to pravo nemanje para, da se razumemo. Pravo nemanje para je kad ih nemaš i ne znaš kad ćeš ih imati. Ovo je rekreativno nemanje para, jer stižu plate u nekom trenutku. Ipak, nije najprijatnije na svetu, mada ima svojih prednosti, a njih se uvek setim tek kad se nađem u toj situaciji.

Na primer, ne mislim šta sve treba i šta bih sve još mogao da kupim usput, dok se vraćam kući. Ne sednem nigde na kafu, ne dam nikom ko mi na ulici traži, ne mislim na novac, jer ga nemam. Ne kupim flašu vina, ni ženi cvet ili čokoladnu bananicu, ni detetu bombone ni glinu za oblikovanje. Ne kupim ništa, i prvog dana me to tišti, ili pola prvog dana, a onda me odmah dohvati sloboda besparice.

Lako hodam, rasterećen, vidim pola sveta više nego s dve tri crvene u džepu. Onda, otkrijem šta sve imamo po ormanima u kuhinji i u zamrzivaču. Evo napravio sam namaz od graška, od jedne kesice za dva obroka. Ukusan, nemasan, zdrav, da se maže na hleb, ako ga čovek ima, a mi nismo imali, pa sam umesio jedan, a posle njega još jedan.

Pomešao sam sve ostatke brašna koje smo imali, našao bajat suvi kvasac i nahranio ga s malo šećera u prahu u mlakoj vodi, i mesio sam ga, mesio sam ga pažljivo, nežno i odlučno, ostavio sam ga da se diže tačno koliko treba i nisam se mnogo oslanjao na recept koliko na osećaj, narastao je kako treba, pa sam osposobio neki stari lonac koji može u rernu, pažljivo žiletom urezao šaru u testu i ispekao ga. Nisam nikad ispekao bolji hleb, grašak se po njemu toplom topio kao na Instagramu. Korica kao zlato, hrskava, posuta poslednjim zrnima krupne morske soli.

Pa pirinač sa crnim sočivom iz dalekih dubina visećeg elementa u kuhinji. Posebno za tu priliku sam pronašao tucanu ljutu pariku što mi je davno poklonio Minja sa salaša, a to je iz njegovog kraja parika, i bez nje bi bilo strašno, jer više nije bilo soli, ali nije moralo bez te paprike, jer sam je našao, na dnu tegle, dovoljno, taman.

Trećeg dana je prestalo da bude zabavno, ali ne u potpunosti. Prozor kuhinje nam gleda na komšinicinu terasu, na spratu ispod. Na toj terasi ona ima jedan ormarić na kome zimi drži razne namirnice, sokove, i svašta. Tog dana tamo su, između ostalog, bila dva sendviča, spakovani sendviči iz prodavnice ili od nekuda, i pored njih glavica ajsberg salate. Zvao sam ženu da se konsultujemo kako da ih se dokopamo a da nas niko ne uhvati, naročito komšinica. Da smo imali štap za pecanje, evo ne mako se, upecao bih celu tu gozbu. Nismo imali štap.

Spremio sam pirinač s ljutim kupusom. To je neki kupus koji ja ostavljam mesecima da miruje u ljutom sosu koji pravim, i to onda postane neka varijanta korejskog kimčija. Pirinča, kao što i sami vidite, u svim situacijama imamo i za izvoz. Kupusa je ostalo malo, baš malo, na dnu posude. Nije mi prvi put da pravim takav pirinač, ali to se uvek dešavalo kad imamo para, i uvek preteram, preljuto je i jedva može da se jede, skoro da ne može. Kad imamo, teško nalazim meru, ali kad nemamo, mera se sama nađe. Izgledalo mi je da će ga biti nedovoljno, ali bilo je taman. Sad znam koliko kupusa treba da stavim. Nikad to jelo nije ukusnije nego tada.

Kus-kus smo sledećeg dana jeli zalivenog supom iz kesice, upali su i rezanci ali nismo se bunili, mada tad je već glad kuvala pa možda nismo bili objektivni. Glad nam je spremila i hleb od kukuruznog brašna, neslan, bez kvasca. S tim hlebom je objektivno mogla da se zida kuća.

Dan pred platu, juče, znao sam da nemam šta da tražim u prodavnicama i kafićima usput, ali sam zaboravio da nemam šta da tražim ni kod frizera, pa sam krenuo da se ošišam, jer to je čekalo već neko vreme. Ispred frizera sam se setio da nemam čime da platim i bilo mi je smešno, pa sam stao i okrenuo onako kako ljudi umeju nekad da stanu i okrenu se na drugu stranu kad se sete nečega, a preko puta vidim Srđana Valjarevića kako ulazi u knjižaru u Svetogorskoj. To je bio lep prizor.