Prva dva jutra mislio sam da neko otkupljuje staro gvožđe. Kombi je prolazio uličicama između kuća pored mora i preko razglasa izgovarao rečenice na grčkom jeziku. Snimljen glas odjekuje, kao što je kod nas kad se otkupljuje otpad.
Međutim, trećeg jutra sam se setio da ne znam šta bi toliko otkupljivali između morskih bungalova u sezoni odmora. Odmah sam iskočio iz kreveta, pretrčao preko travnjaka i stigao da ugledam beli kombi sa svetlo plavim slovima i nacrtanom ribom na haubi, kako odlazi.
Imamo roštilj u dvorištu, ozidan, lepu letnju kuhinju, s tekućom vodom. Samo čeka svežu ribu. Sledećeg jutra bio sam spreman. Umesto kombija, dočekao sam starca, možda ne baš toliko starog da bih ga tako nazvao, ipak, tako ga nazivam. Ima oštru belu kosu, gipko telo i izbrazdano lice. Ko zna koliko ima godina. Snažan star čovek. Vozio je skuter, staru vespu s prikolicom na kojoj je bio frižider. Unutra, na ledu, među praznim kutijama od stiropora, ležala su tri zubatca. Rekao sam – Zubatac. – On je rekao – Sinagrida.
Pitao sam ga da li on inače dolazi kombijem, da li ima nekad i sardine, i možda još neku drugu ribu. On govori grčki, nemački i italijanski. Ja srpski, engleski i ruski. Sporazumevali smo se kako smo znali i umeli. Zubatci su bili teški 2 kilograma, svi zajedno. Kupio sam ih, pa smo seli kod nas u dvorište. Ne dolazi on kombijem, to su drugi ljudi, prodavci. On je ribar. Lovi samo zubataca i prodaje sam. Svakog dana. Rekao je – Solo. Solo sinagrida. – Pa smo se smejali. Šta je smešno? Ništa, dobro je što lovi samo zubataca, a nismo imali drugi način da pokažemo kako nam se to obojici sviđa, pa smo se smejali.
Pitao sam ga da li bi me sutra vodio sa sobom u ribolov. Pitao me je da li sam siguran, rekao sam da jesam. Onda je trebalo da se dogovorimo gde ćemo se naći ujutru. Mislio sam da će me pokupiti tu negde na nekom ćošku, ali nije to bio plan. Otišao je do motora i iz torbe izvadio svesku i olovku, i napisao mi nazive tri mesta za koje treba da pratim znakove, i onda mi nacrtao dve krivine i pred trećom udario iks. Pokazao je da ga tu čekam sutra u 4 ujutru. Napisao je i – 20 km. - Rekao je – Feršten? – Rekao sam – Feršten.
Došao sam malo ranije, taman da ga ispred treće krivine na putu za Mesangalu vidim kako istovaruje voće i povrće na tezgu pored puta. Luk, paradajz, krastavci, breskve i dinje. Tu mu je bila i žena. Ona je sedela i pušila. Uhvatio sam se gajbica, pomogao sam da se istovari do kraja. Kad smo završili, gospođa mi se javila, odmahnula je rukom u mom pravcu i osmehnula mi se. Onda smo na prikolicu utovarili frižider, seo sam iza starca na motor i krenuli smo.
Posle nekoliko oštrih krivina stigli smo do plaže. U kućici odmah tu bili su štapovi, pogledao ih je pa je pogledao mene, ja sam ih uzeo i krenuo za njim. Stavio sam ih u čamac koji smo odgurali u more. Veslanje je bilo moja dužnost. Pre nego što sam prvi put zamahnuo, prstom mi je pokazao da nema priče. Onda me je pokretom ruke pitao da li imam telefon. Toliko sam znao i sam, pokazao sam mu da je ostao u kolima. Bio je zadovoljan.
Veslao sam dobro, jer umem da veslam, trenirao sam kroz skoro celu srednju, bio sam drugo desno veslo u četvercu bez kormilara. Sad se evo isplatilo. Gledao mi je ruke, gledao je kako vučem leđima i kako na kraju zaveslaja napravim kratak pokret rukama, i onda opet leđa. Leđa su glavna kod veslanja, to očigledno obojica znamo. Nisam pravio buku, nisam lupao po vodi kašikama, nije mu bilo žao što me je poveo. Posle desetak minuta smo stali, bacio je sidro, pa smo nameštali štapove. Kad smo ih postavili, uzeo je svesku i nacrtao mi čamac odozgo, važno je bilo da vidim da se sa strane čamca dalje od obale ne vidi dno, a sa ove druge vidi. Pitao me je da li sam razumeo, klimnuo sam glavom. Najlon je bio 0.8 milimetara, sa podvezom, pokazao mi je da je to da ga riba ne pregrize. Da je bilo dozvoljeno govoriti i da smo znali bar jedan isti jezik, rekao bih mu da ja mogu da živim trista godina i da nema šanse da naučim taj podvez. Ovako, opet sam klimnuo glavom.
Onda mi je nacrtao zašto smo namestili štapove tako kako smo ih namestili, i naročito zašto smo, kad je udica udarila dno, opustili još tri metra. Zubatac se najjače bori čim zagrize udicu, skoro najjače. Čim je ugrize, i kad shvati šta se desilo, udara glavom o dno, da bi se oslobodio. E to bih voleo, taj crtež kad biste mogli da vidite, ali tamo je, u svesci. Ne može čovek da ne shvati, a opet, smešno je, kao dečiji crtež, u belinama između tabela s prodatom ribom.
Onda smo čekali. Sedeli smo i mrtvo ćutali, moguće je i da nismo ni mislili, ja nisam, a za njega ne znam. Delovalo mi je kao da predugo čekamo, ali to je valjda pecanje, čekanje. Možda i nikad nisam sedeo s nekim toliko dugo u tolikoj tišini. Povremeno smo se gledali, u prvo vreme sam primećivao ko gde gleda a onda sam prestao, ne znam gde smo gledali, ne znam koliko je trajalo, bilo je neobično i osećao sam se prijatno. Da sam bar malo mlađi sigurno bih nešto pitao, ili bih rekao koliko sam opušten, a ovako, nisam, dovoljno sam naučio za sve ove godine, kad je dobro ne diraj ništa, jer zato je dobro, zato što ga ne diraš.
Tu je jedan štap proradio, on je rutinski sve uradio, ja sam uhvatio ribu u mrežu kad ju je on izvukao iz mora, i spustio je s mrežom na dno čamca. Riba se borila za dah, odskakala je od dna čamca snažno, ali nije bilo bega iz mreže kojom sam je čuvao. Onda je drugi štap proradio, a starac je drvenom palicom udario ribu u mreži, jednim pokretom je izbacio iz mreže, a onda uzeo drugi štap i izvukao sledeću ribu koju sam ja opet uhvatio u mrežu, i opet je sve bilo isto. Ribe smo ređali u kutiju od stiropora, bilo ih je mnogo. Do sledećeg mesta sam opet veslao, pa smo tamo lovili, onda smo dva puta palili motor i odlazili na druga mesta, povremeno sam veslao, sedeli smo i čekali, bacali udice i hvatali u mrežu, ubijali smo nečije ručkove.
Na moru smo bili skoro tačno 4 sata. Ulovili smo osamnaest riba. Najlakša je bila 700 grama a najteža 4 kilograma. Na obali smo ih izmerili i popisali u svesku. Izvukli smo čamac na plažu, pa me odvezao do ispred treće krivine, do tezge s voćem i povrćem, do svoje žene, do mojih kola. Pitao me je koliko nas je u mojoj porodici, rekao sam mu da smo tu nas troje. Odabrao je zubatca od malo više od tri kilograma, stavio ga u kesu i pružio mi. Njegova žena je odmahnula rukom. Rekao mi je – Sinagrida fur di familie.