Pripreme su trajale nedeljama. Možda može da se kaže da se to oteže i mesecima unazad. A onda, intenzivno danima od kako smo se našli u Skoplju. Svako je došao s druge strane, svi smo uklopili putovanja tako da se tu nedelju provedemo zajedno, ne svih dana, ali predstojeći vikend svakako. Imali smo još jednog neoženjenog u toj ekipici, ali to će se uskoro promeniti, pa smo mu spremali momačko veče.
Od prošle godine se zna za venčanje i svadbu i sve, i od tada traju pripreme. Bilo je raznih predloga, pregovori su naravno isključivali mladoženju. Prštali su mejlovi poruke i ponekad konferencijski pozivi. Maštalo se o toj momačkoj večeri na tri kontinenta.
Svako je imao svoju ideju ne zna se koja je bila bolja od koje, a onda su se iskristalisale tri struje. Ne bih sad ulazio u detalje ali bili su to odlični planovi, svi su uključivali fin, miran provod, pun potencijalne energije, s pažljivo odabranim nišama za svačiji ukus. Bio je i nekoliko suludih ideja koje nisu ni služile tome da se ostvare, nego samo da se o njima priča, što smo obavili temeljno.
Plan je bio gotov, jedna ideja je pobedila, a onda nas je mladoženja pozvao da se okupimo i čim smo stigli rekao je: "E je l znate šta hoću za momačko veče? Hoću da ispečemo vola." Svi smo počeli da se smejemo, jer stvarno je bilo smešno. Znate, posle svega, da pečemo vola. Međutim on se nije smejao, pa smo i mi ostali prestali. Nastao je tajac pa sam ja rekao: "Vola?". Mladoženja je rekao: "Vola. Je l znaš šta je vo?" Rekao sam: "Znam." Mladoženja je kazao "E onda je sve u redu." On ima plac pored reke Treske tu u blizini, i na njemu kuću. Tu ćemo peći vola, bilo je jasno.
Neki su se naglas zapitali da li je u redu da mladoženja odlučuje šta će da se radi za njegovo momačko veče, a onda su neki drugi rekli da je, na primer, doneo karte za Las Vegas, niko ne bi dovodio u pitanje njegova prava za odlučivanje. Bilo je jasno, peći ćemo vola pored Treske.
Odjednom, bili smo duboko u planiranju, kao da smo svi oduvek želeli da pečemo vola. Međutim, niko nije imao pojma kako se to radi. Znali smo ko će da nabavi vola, jer jedan od nas je mesar. On je direktorski uzeo gutljaj viskija, zapalio cigaretu i rekao: "Junica, do 400 kila žive mere, simentalka." To je bilo rešeno, a onda samo se dohvatli neta. Kao i za sve drugo, koliko ljudi toliko jedinih načina da se ispeče vo. Sve smo pregledali, to je trajalo do kraja dana, a onda smo se rastali, da nam gradivo prenoći, a sutra se našli da presečemo.
Skoro odmah smo našli profesionalni ražanj i svu prateću opremu, to smo dobili na korišćenje od skopskih mesarskih prijatelja. Malo je nategnuto bilo sa junicom, sve su bile preteške, ali nismo se dali, tražili smo dok nismo našli, i našli smo je.
Onda je došlo do pitanja šta ćemo s tolikim mesom, malo nas je. Kad se prebrojimo, sa sve muzičarima, nije nas bilo ni 20. Onda je neko rekao da povedemo žene i decu. Opet tajac. To je bila teška odluka ipak, donesena je, idemo sa ženama i decom, a oni će valjda umeti da pokažu trunku zahvalnosti. Meso koje ipak ostane spakovaće ženska ruka u odgovarajuće porcije, u kesice, pa u zamrzivač, da imaju mladenci šta da jedu tokom prve godine braka.
Ozidali smo ložište i zidić pored njega, sve u veličini ražnja i junice, po meri. Kupili smo parče ograde za terasu, upasovali smo ga tako da stoji naslonjeno na zidić i drži žar uspravno, celom visinom zidića, i junice. Za ispod pečenja imali smo pleh u koji su se slivali sokovi od pečenja, meso smo sekli kako je koji sloj bio pečen, i slagali u taj pleh. Jeo je ko je kad i kako hteo. Nismo poneli posebnu hranu za decu, pa su se neka nećkala, ali posle je glad učinila svoje. Hleb je bio posebno donesen iz tu nekog sela pored, neki poseban hleb, beo, s debelom koricom i mekom sredinom s mnogo rupa. Močili smo. Salate od makedonskog paradajza, grčkog krastavca koji se ne ljušti, crvenog luka i belog ovčijeg sira kraljevskog kvaliteta. Pili smo vino, pivo i nismo pili rakiju, nego viski, jer takvi smo ljudi.
U subotu se niko nije napio, osim muzike.
U nedelju je bila druga priča, i druga muzika. Nismo pekli, jer sve je bilo pečeno. Kupali smo se u hladnoj Treski, deca su podivljala od tolikog provoda, mi smo pakovali meso u nedogled, pa je jedan dobrovoljac odvezao sve mladencima u zamrzivač. Žene su vodile glavnu reč, bar do večeri. Onda, kad su deca otišla na spavanje, muzika se utišala, neki smo i pevali, a neki su se opet, protivno svim bezbednosnim pravilima, kupali. Svi smo preživeli.
Dočekali smo jutro. Ležali smo u vrsti, poređali smo se po visini, samo horizontalno. Mladoženja je najviši, 202 centimetra. Složili smo se oko njega, po šestorica sa svake strane. Dok smo tamo disali zajedno, gledao sam u svetlo plavo nebo i moglo bi da se kaže da sam tada jasno osetio sreću, mada to više i nije retkost, srećan sam svaki čas, dođe mi da pomislim da je to stvar odluke.
Onda se mladoženja značajno uspravio u sedećem položaju. Svi smo seli a ispred njega stajala je mala ptica s dugačkim crno belim repom. Mladoženja je rekao: "E pa zakasnila si".