Daleko je Sunce

Poslednjih dana sam iz poluprofesionalnih razloga morao da čitam mnogo o crnim rupama, onim objektima u svemiru sa tako koncentrisanom masom da iz nje proističe gravitacija toliko jaka da nijedan oblik materije ili radijacije, kad im se nađe dovoljno blizu, ne može da se otrgne. Nije da mogu da shvatim šta se tamo događa, mogu možda na prvu, kao jasno mi je, a onda krenem dalje da mislim i vidim da nemam pojma.

Gledam slike crnih rupa koje prave teleskopi, odnosno ovaj jedan sad poslednji, skoro da je pa nov, Džejms Veb teleskop. Čak ni kako te slike nastaju, ni to ne mogu da shvatim u potpunosti.

Vrelo je ovog leta, jezero me hladi a ja gledam u Sunce jer tako se, preko dana, osećam najbliži tome o čemu čitam.

Sad su pronašli neku crnu rupu za koju kažu da je najveća za koju znamo. Otkrili su je preko zakrivljenja svetlosti, nešto su drugo gledali, neku galaksiju koja je udaljena od Zemlje stotinama miliona svetlosnih godina, i onda im se preko zakrivljenja svetlosti javila ta crna rupa.

Prvo, stotine miliona svetlosnih godina, od toga mi stvarno nije dobro. A onda, kažu ta crna rupa ima masu kao 30 milijardi Sunaca, 30 milijardi istih ovakvih u kakvo gledam.

Probam to da zamislim nekako, ali ne mogu da zamislim, mislim se sigurno postoji neki sistem kako se to zamišlja, ti ljudi koji sve to razumeju, koji se time bave kao što se ja bavim pisanjem. Onako kako ja čujem rečenice, kako ih vidim u prostoru, kako mi zvuk glasova složenih u reči i tih reči složenih u rečenice nekad izgledaju kao talasi koji prolaze kroz sve što postoji, kao što ih jasno vidim kako se odvajaju sa belog papira ili belog ekrana, možda tako ti ljudi vide i razumeju crne rupe, udaljene galaksije i stotine miliona svetlosnih godina.

A svetlosne godine, iako znam šta su, uvek moram da se podsetim, i kažem sebi, to je rastojanje koje svetlost pređe za godinu dana, i onda, na primer, moram sebi da kažem e pa sto miliona puta toliko, toliko je udaljena ta crna rupa. Mislim, kako to? I šta to znači za mene koji stojim u Ohridskom jezeru do kolena? I ako to shvatim, da li će mi to pomoći da budem bolji čovek? Ili ako ne shvatim, a trudim se, a evo kunem vam se, mnogo se trudim, najviše što mogu, e pa ako dajem sve od sebe, da li će mi to pomoći da rešim neke probleme koje imam sa sobom, a nisam u stanju da ih rešim gledajući u njih same?

Da li bi bilo moguće da gledajući u crnu rupu koja je stotinama miliona svetlosnih godina daleko, ugledam zrno graška na kome mi duša spava? To najverovatnije, što bi rekla moja majka, ni milicija ne zna.

Tačno dok sam bio na ovoj poslednjoj misli, verovatno trenutak pre nego što ću se onesvestiti od ovolikog razmišljanja, neko je na plaži vrisnuo, pa je jedno dete pogodilo papučom kojom je gađalo brata, i ja sam opet postao svestan svog neposrednog okruženja. A tu odmah pored mene, stajale su dve žene sa šeširima i naočarima za sunce, isto u jezeru do kolena kao i ja, i pričale su o čorbastom pasulju. Jedna ga kuva sa suvim rebrima, nanom i stavlja standardnu zapršku. Druga sa svežim svinjskim mesom, uglavnom plećka ili vrat, blendira povrće i na pola kuvanja ubaci jednu celu crvenu papriku, ohridsku dolgu, izbušenu viljuškom, i na kraju je tako celu izbaci napolje.

Skroz drugačiji pristupi, rekao bih. Složile su se oko hleba, beli, s tvrdom koricom i vazdušastom sredinom. Ja sam se u sebi složio s drugom varijantom, ovom sa svežim mesom. Jedino što bih dodao je kašika maslinovog ulja, na kraju, kad se skine s ringle. Spasle su me njih dve, te dve potencijalne kupačice, danas, na toj plaži.