Doplerov efekat

Šargarepe sve različite, kvrgave, sveže, hrskave, pune soka koji eksplodira u ustima. Kukuruz osmak, tako ga ona zove, stara sorta, ona koja se jela dok nije bilo šećerca, lep kao što kukuruz treba da bude lep. Paradajz koji je pobedio na takmičenju ukusa prošle godine, ima i diplomu. Sve to, i ostale poslastice, neugledne i ukusne.

Rekla mi je da je tu svakog dana osim nedelje. Kako je baš nedelju izabrala za odmor. Nije odmor, kaže, nego ide na drugu pijacu, negde u Zemunu ima pijaca koja radi samo nedeljom, Gornji grad mislim da se zove, eto, verovatno je sramota što to nisam znao, ali evo nisam.

Kaže mi da je to predivna pijaca i da su ljudi drugačiji, ljubazni, pristojni, sami sebi pakuju u kese i preporučuju jedni drugima povrće, druže se tamo kaže svi, to deluje kao da mi priča priču koju želim da čujem, da mi ugađa, i pitam je, ali kaže ne, smeje se, kaže da sam simpatičan, kao ljudi s te pijace. Kaže da dođem da se uverim. I još kaže da je tamo gužva kao u Teksasu, pitam je da li je bila u Teksasu, nije, nisam ni ja, pa onda Teksas može da nam bude šta god hoćemo, a hoćemo da je tamo gužva. Kaže ima svega tamo, i lopova. E ako ima lopova, rekoh, onda smo svi na broju.

Posle sam išao da vežbam dve ulice niže. Samo mrtvo dizanje, samo to me zanima u poslednje vreme, tehniku da dovedem do besmisla, a posle ću da dižem ceo svet.

Čim sam počeo da se vraćam, na prvom pešačkom prelazu pored mene čekali su muškarac i dete. Mogli su to da budu otac i sin, ali meni se činilo da su stric i bratanac, tako mi se kazalo dok sam ih gledao.

Kad se upalilo zeleno, mali je krenuo, a veliki ga je zadržao i rekao mu da prvo pogledaju da li je bezbedno. Mali je rekao da oni imaju prednost. Veliki mu je rekao – Ovde leži Džo koji je imao prednost. – Dok je izlagao Džoovu sudbinu, rukom je pokazao na mesto na pešačkom prelazu na koje je mali krenuo da zakorači. Mali je pitao ko je Džo. Veliki mu je rekao da smo svi mi Džo, kad imamo prednost a ne pazimo. Rekao mu je – Ja sam Džo, ti si Džo i ovaj čika je Džo. – Ja sam rekao – I ja sam Džo. – Mali se nasmejao i ko zna, možda će to i zapamtiti da mu dobro dođe kad bude razumeo šta mu je stric rekao.

A onda, svi smo čuli zvuk kola Hitne pomoći kako nam se približava. Nisam mogao da odredim odakle dolazi, jer nisam ih video a velikoj ulici koju smo hteli da pređemo, znači motao se po sporednim ulicama i zvuk se odbijao od zgrada i do nas je dolazio skoro sa svih strana.

Napokon, pojavili su se. Zavrnuli su iza ćoška i stvorili se na našem prelazu. Stali su na sred pešačkog prelaza, tamo gde im je bilo najbliže da uđu u prodavnicu u kojoj je žena sedela na stolici, to smo, svi koji smo to hteli, videli dok su njih troje u crvenim uniformama ulazili.

Muškarac i dečak su otišli na drugu stranu. Ja sam ostao i gledao. Bio sam tu dok su svi bili unutra, prodavac koji je, nema sumnje da je on, zvao Hitnu pomoć, i ona, krupna žena u letnjoj kariranoj haljini, nikakva kandidatkinja za umiranje, s lepim, novim sandalama na nogama, s kreč belo lakiranim noktima, s lepezom od sandalovine na podu, sa glavom u šakama.

Lekari su bili preuzbuđeni da bi ovo mogla da bude rutinska intervencija, tako su ostavili i kombi, tako su utrčali, nisu obraćali pažnju ni na šta drugo, osim izgleda na život te gospođe. Jedan od njih je uvlačio neku tečnost u špric i dok se to dešavalo, ona se sa stolice srušila na pod, preko lepeze. Dok je ležala, ubrizgali su joj to iz šprica u venu na levoj ruci, pa su je podigli na stolicu i sa stolicom su je uneli u kombi.

Ja se nisam pomerao, bio sam tu, oči su joj bile otvorene, plave oči, čisto plave, nema dileme da li su plave ili zelene kao što ume da se desi. Ko zna šta je sve videla tim očima i čije će to biti ako umre. Jedan od lekara izgovorio je u telefon, između ostalog, i reč – infarkt.

Dok su se udaljavali, a ja hodao u suprotnom smeru od njih, zvuk sirene ponašao se prema meni u skladu s pojavom koja se zove Doplerov efekat, dakle frekvencija zvučnih talasa opadala u skladu s jednačinom koju sam naučio u srednjoj školi.

Dok sam se predveče vraćao kući, posle celog dana svega, zamišljao sam onu ženu kako leži u bolnici na intenzivnoj, živa, u mojoj priči ona je preživela, ovo joj je opomena, opet će videti sve koje voli, a bar u jednom trenutku morala je da pomisli da je ovo kraj, ali evo nije, ima još jednu priliku, sad samo da se pripazi malo i eto joj joj još desetak godina, a možda i više, dok sam to mislio, iznad glave leteli su mi galebovi, to se stalno dešava predveče u našem kraju, dunavski galebovi nas nadleću i kriče, onako kako galbovi kriče, malo drugačije od morskih, dublje i sporije.

Zvuk njihovih krikova približavao mi se i udaljavao se od mene lako opisivo jednačinom Doplerovog efekta. Drugi put danas – pomislio sam. I još sam pomislio da je galeb ptica čiji krik najlakše podražavam. Znam, probao sam onoliko puta.