Pitali smo vas kako se osećate. Na ulici, na pijaci, na tramvajskoj stanici, gde god da smo se sreli, ako ste bili raspoloženi za razgovor, a nekad i ako niste. Ovo su vaši odgovori.
Evo sine nije loše. Ja nisam odavde, došao sam autobusom, evo sad mislim možda mi je ovo treći put da sam u Beogradu. Ja sam iz okoline Leskovca, tako napiši, nemoj tačno selo da navodimo, molim te. Ima 74 godine, nikad nisam poboljevao, zdrav sam da kucnem u drvo što se kaže. Nisam nikad imao problema u životu, evo ako mogu tako da kažem. Koliko je jorgan dugačak toliko se i noge pružaju, tako je mene moj otac naučio, tako sam ja naučio svoju decu. I nije moj jorgan kratak, da se razumemo ti i ja. A danas sam došao u Beograd da se molim Bogu. Najstariji sin nikako da mi se oženi. Ne znam šta je sine, prođe 35 a on ništa. Radi, ima svoju kuću, svoju zemlju, vredan je, ne mogu da kažem, ali nikako da se zalepi za neko žensko. Ja ne znam šta je to. Pitao sam ga sine da nije ono najgore, da voliš drugove, rekao sam mu moj si šta ću al reci da se ne nadam. On se iskidao od smeha, hvala Bogu. Kaže ma jesi lud ćale, neću bre da se ženim 'oću da uživam. Eto, to mi kaže, a ja ne znam veće uživanje nego kad čovek ima porodicu. Inače, da ti kažem ovako, da sam ja hteo tako da uživam kao on, ne bi njega ni bilo. Pa je l' tako? Izvini ako mnogo pričam. Pa jeste, pitao si me. E, ovo je najveća crkva u Srbiji, Hram Svetog Save je l tako to je najveća crkva. E zato sam došao tu da se molim Bogu za sina da se opameti. Nisam nikad moli Boga ni za šta, nije mi ništa falilo, ali evo sad mi fali, u stvari faliće njemu ako nastavi ovako. Čuo sam da se plaća ulaz, i ako se plaća, volim što se plaća, ja volim da platim, kad je besplatno nije mi to neka siguracija.
(Mihailo, 74, poljoprivrednik)
Šta hoćeš? Za novine? E dobro, imam nešto da ti kažem. Kako se osećam? Pa sad se ne osećam dobro. Ne podnosim Beograđane, eto to mi je. Vidiš gde živim, to je fina ulica, veliki stan, platio sam ga koliko hoćeš pre pet godina, a sad mogu da ga prodam za dvostruko koliko hoćeš, razumeš. Imam garažu, sve mi je na mestu. Imam firmu, imam pare, razumeš. Beograđani su stoka, i novi i stari Beograđani, niko ne skuplja iza pasa, ne možeš da hodaš više po ulici, parkiraju se kako stignu, zauzimaju trotoar, zauzimaju ulicu, zauzimaju ceo svet. Ne pravim ja više razliku između novih i starih Beograđana, mislim možda me stari i više nerviraju. Ja? Ja sam s Novog Beograda i proklinjem dan kad sam se preselio ovamo, ali žena je htela pored hrama i razumeš šta onda ja ima tu da mislim, kad su se skupile pare, preselili smo se. Nisam ja Beograđanin, ja sam stari Novobeograđanin, iz blokova. E ništa, samo napiši da sam završio sa Beograđanima, napiši ovako - Goši da se Beograđani ne obraćaju više.
(Goša, 49, preduzetnik, prodaje farbu)
Srećna sam, hvala na pitanju. Idemo u šetnju. Jeste moji su svi psi, ovih pet i imam još jednog ali taj je trenutno kod veterinara. Nemam nikoga osim njih, ali sad ih je mnogo, vidiš kako me vuku, dobri su drugari svi oni, i međusobno i sa mnom, ali mnogo ih je a ja više nisam mlada. Kad ih pustim svih šest u parku, nema tu bezbednosti, neće da ujedaju ljude, mazni su, ali će da se pogube, znam to, samo čekam, ali dok se to ne desi, srećna sam, a biću i posle, moja majka je govorila – Sve što dođe, ja sam mu naredna. – To znači… Razumeš šta znači. A ti sine, jesi li ti srećan? E pa bravo, drago mi je.
(Milica, 72, nastavnica u penziji)
Ja se zovem David, došao sam iz Zrenjanina s mamom i tatom i bratom u posetu glavnom gradu. Videli smo reku Savu i mostove i videli smo vozove. Ja sam mislio da su svi vozovi žuti. U Zrenjaninu sam uvek viđao žute vozove a sad sam video jedan zeleni i jedan brao. Ko zna koje sve boje može da bude voz. Bili smo u Skadarliju na ručku, jeo sam ćevape, nisu mi se svideli. Osećam se veselo.
(David, 9, dete)