Da li je ljuto?

Od kako sam bio mali, od kad sam počeo da shvatam ukuse, od kako sam počeo samostalno da razumem šta mi se sviđa a šta mi se ne sviđa, a kad vam to kažem, to označava trenutak od kad sam se oslobodio svih nametnutih pravilnika, od trenutka kad sam bio slobodan da svojim nepcima osećam sve što mi se prohte, i da o tome mislim ono što mi se misli – ja nisam voleo ljuto.

Kad kažem ljuto, mislim i na bilo šta pikantno, voleo sam da mi ukusi budu jasni, jednoznačni, da svaki ukus ima svoj glas, i da ih slažem onako kako se meni prohte.

Dakle, ako vam to već nije jasno, želeo sam hranu jasno podeljenu, nisam voleo da mi se mešaju ukusi, ako ja sam po sebi ne odlučim da ih mešam u ustima. Ako je palenta, neka bude palenta, nisam podnosio da u palenti ima nečega.

Prvo i osnovno, palentu sam zvao – papalentas. Evo recite, zar nije lepši taj naziv – papalentas? – Pa jeste, lepši je, to svako može da zaključi. Papalentas – bogovski naziv za palentu. Evo, zašto bi neko palentu zvao bilo kako drugačije. Osim toga, ako već papalentas mora da se jede sa još nečim, što ranije nisam odobravao, zašto bi to moralo da bude umešano u papalentas? Nema razloga. I to je bio moj šablon za sve, nisam želeo ništa pomešano, ni sa čim. Sve odvojeno, pa ću ga ja sam mešati, ako mi se baš slučajno tako prohte.

A nije mi se prohtelo do trideset sedme godine, a onda se sve okrenulo naopako. Do tada, voleo sam samo krtinu od mesa i bistru supu bez rezanaca, đevreke bez susama, kifle bez soli, hleb bez putera, belu picu bez ičega i pasulj bez mesa. Jeo sam sve, ali znao sam šta me zanima.

Ali tada, oko trideset sedmog rođendana, kažem vam, krenulo je sve naopako. Hteo sam masno, skoro samo masno, hteo sam sve pomešano, hteo sam sve ukuse jedan preko drugog i to me je zadovoljavalo, u određenoj meri. Jurio sam sve ukuse ođednom, hteo sam da ih zagrlim sve, da su svi moji, od‌jednom.

Nije mi uspevalo. Što ih je više bilo na gomili, manje sam ih osećao. Palo mi je na pamet da ishrana nije za mene, padala mi je na pamet i infuzija, jer ako me ukusi ne zanimaju, mogu da se hranim i na venu, zar ne?

A onda je ljutina ušla u moj život. Ljutina me je raznela, taman kad sam počeo da planiram infuzije došla je tiho, nenametljivo, poništila mi sve što sam o ukusima znao do tada, i ostala zauvek.

Brzo sam razumeo o čemu se radi. Brzo sam prevazišao bol, brzo mi je postalo jasno da je bol samo uvod u lepotu. Prvo je bol poništavao sve druge ukuse, dovodio ih je u jednu ravan, obesmišljavao ih je. Ali meni su ukusi svakako bili obesmišljeni, pa mi nije bilo teško da se u toj nijansi zadržim dovoljno dugo da doživim vatromet.

Je l znate šta radi ljutina? Ljutina sve ukuse uzme pod svoje, ona ih odmah odnese u svemir i donese vam bol, i ako se od tog bola branite, ako mu se opirete, samo vam taj bol ostane, i imate samo bol, ali ako ga pustite, ako vam je poslednja stvar na svetu da ga kontrolišete, jer kontrola bilo čega, a naročito ljutine, u najboljem je slučaju mesečina, ako se na primer posvetite tome da pustite stvari da idu svojim tokom, dakle ako i ljutinu tako pustite da radi svoj posao, ona će vam vratiti višestruko.

Doneće vam nove svetove, bol će ostati samo sećanje na teške dane, bol će biti ugrađen u svaki pojedinačni ukus o kome ste sanjali, svi ukusi koje ste želeli, svi ukusi koje ste uzalud slagali jedan preko drugog, svi će biti oplemenjeni patnjom, biće složeni u neodoljiv vatromet bola koji će vas veseliti.

To je ljutina, uzme sve ukuse, rastavi ih na sastavne delove, onda ih opet složi, ali bolno, razoružavajuće bolno, toliko predivno bolno da ne možete ništa drugo, osim da želite još.