Nizali su se dani, u njima su se ređali događaji, i ne mogu da kažem da su bili neprijatni, ali bili su stresni. Skoro svakog dana ponešto. U nekoliko navrata desilo da moraju stvari da se završe vanredno brzo, skoro nemoguće brzo, ili se neće desiti nešto što želimo, ili će se desti nešto što ne želimo.
Do sada smo uspevali, uvek smo bili zadovoljni ishodima. I sad nas čeka još dve ili tri nedelje takvih akcija, ali mislim da će na kraju sve ispasti dobro. Samo treba ostati koncentrisan i hrabar, a to umemo. Mislim, nisu to pitanja života i smrti, ali su važne stvari u pitanju.
I sad, u sred svega toga, nekako mi se otvore dva slobodna dana. I vikend, i mir. I na sve to, ispostavi se da mogu da odem kod kuma na salaš, da ne radim ništa, da sedim i budem miran.
Na salašu je i kafana, ali ja sam došao u nedelju posle podne, kad je mirno, bio sam tamo i u ponedeljak, kad kafana ne radi, i u utorak pre podne, kad je opet mirno. Prvo sam se video malo s kumom, pa sam se naspavao. U ponedeljak ujutru nije bilo baš nikoga. Spremio sam sebi doručak. Tri jaja na oko. Ispala su tačno onako kako sam hteo. Oštrim nožem nasekao sam tanko slaninu, zagrejao hleb, isekao jedan veliki paradajz, očistio glavicu crnog luka i otkinuo parče starog ovčijeg sira. Jeo sam polako. Posle doručka popio sam dve čaše ledene kisele vode. A onda sam sedeo i ponašao se prema planu, nisam radio ništa.
Na dobroj sam poziciji bio, mogao sam da vidim nebo kroz krošnje drveća, ili direktno, mogao sam da biram, mogao sam da vidim pravo ispred sebe njive i preko njih koliko mi pogled seže. A mogao sam i da gledam u prolaz između dva objekta na salašu, gde se pored vrata nalazi kumov prašnjav "kavasaki versus". To je motor od 1000 kubika, znamo šta to znači.
Prvo sam sklonio pogled i vratio ga na njive, ali to nije dugo trajalo. Ključeve sam našao tamo gde sam znao da moraju biti, i nisam ih ni stavio u bravu jer sam znao da je akumulator prazan.
Izvadio sam ga, odneo u jednu prostoriju pored štale, našao punjač, i ostavio ga da se puni. Vratio sam se na mesto gde sam sedeo. Razmišljao da nema mnogo glupljih opcija nego da posle deset godina sednem da vozim motor od 1000 kubika. Ustao sam i temeljno ga očistio od prašine. Opet sam seo, pa sam odmah ustao i otišao da proverim koliko se napunio akumulator. Dovoljno. Mislio sam, sigurno još nešto ne radi. Namestio sam akumulator i kresnuo. Upalio je. Dobro, onda sam zvao kuma da mi kaže da nema kacige nigde u blizini. Bilo je.
Prvo sam obrnuo krug po selu, pa sam otišao sve ravno do Siriga. Kao da nikad nisam ni ustajao s motora. Sipao sam benzin i čekao da vidim šta će mi pasti na pamet. Setio sam se Fruške gore. Za to je trebalo da prođem kroz Novi Sad, a to sam uradio okolo i polako. Motor me je slušao, a naročito sam ja slušao njega. Kad sam počeo da se penjem ka Iriškom vencu, već sam jedan sat vozio, sad je stvarno bilo kao da sam juče prestao.
Jednosmernim putem, lako kroz krivine, smetala mi je kaciga, naravno, ali je nisam skinuo, naravno. Sekao sam put, bio je prazan. A onda, u jednoj desnoj krivini, lakoj ali nepreglednoj, stvorio se crveni jugo koji je mileo. Izbegao sam ga, motor je poskočio, i mislim da najviše igrom slučaja nisam odleteo s njega, ali nisam.
Sve se nastavilo mirno, još dve krivine, malo ravnog, pa još jedna i bio sam gore, na Iriškom vencu. Sišao sam s motora, skinuo kacigu i seo na travu. Malo sam se tresao, kao i uvek kad se takve stvari dese.
Sačekao sam da prestanem da se tresem, pa sam se polako spustio nizbrdo, i onda kroz centar grada, mirno i fino, izašao na put ka Temerinu. Prošao sam pored salaša i nastavio još jednom do Siriga i nazad, da ne bude da sam se mnogo uplašio. Trudio sam se da menjam brzine kao što sam to nekad radio, uvek u pravom trenutku, ali nije mi išlo. Ipak, bilo je dovoljno dobro.
Parkirao sam motor tačno tamo gde sam ga našao, vratio kacigu i seo na isto mesto sa koga sam krenuo. Gledao sam onaj "kavasaki" znao da sam se njim za tri sata odmorio više nego da sam otišao nedelju dana na more.