Već nekoliko dana, kao i svake godine, čekam Svetu Petku. To se u našoj kući još kaže i rođendan Presvete Mati Paraskeve. Moja ćerka mnogo voli tu sveticu, a voleo ju je i moj brat. On mi je govorio da uvek na Svetu Petku treba da naučim nešto novo, i onda mi se stalno dešava da preko cele godine učim nešto raznim danima, ali kad dođe Sveta Petka, mučim se, kao da znanje neće u glavu.
Pored svega toga, Sveta Petka je i dan vrtića u koji moja ćerka ide, pa su danas imali tim povodom žurku, s početkom u 9 sati ujutru. Bio sam ljubomoran što ima žurku u 9 ujutru, ja bih voleo da idem na žurku koja počinje u 9 ujutru. Ispratio sam je, zakasnili smo tri minuta što su nam bar malo zamerili, poželeo sam joj lep provod i nastavio u teretanu.
Na uglu kod Banije stajao sam možda i deset minuta, ne znam zašto, gledao sam nepreglednu kolnu vozila koja se vukla od Pančevačkog mosta i mislio šta li će danas da se desi pa da naučim nešto. Mislim, ako se i ne desi, onda na kraju dana uzmem pa naučim neku pesmicu napamet, ali ne volim kad tako prođe, volim da znanje nekako samo dođe.
Poslednjih šest nedelja nisam išao u teretanu. Prvo sam putovao a onda sam imao nekih zdravstvenih situacija i tako, nakupilo se. Krenuo sam pre tri dana, ovo danas je bio četvrti. Imao sam strašnu upalu mišića na Svetu Petku. Tri uzastopna dana sam vežbao posle tolike pauze i imao sam priliku da uživam u možda i najintenzivnijoj upali mišića od kako znam za sebe.
Teretana u koju sam krenuo je za mene najbolja u kojoj sam ikada vežbao. Ona nije najmodernija u kojoj sam bio, ali je nekako sve na mom mestu, onako kako ja zamišljam da bi trebalo da bude. Na raznim drugim mestima imali bi raznovrsnije sprave, ali bi kupatila bila zaboravljena, tuševi zarđali i odvodi stalno poluzapušeni. A tuširanje posle treninga je valjda skoro isto važno kao i sam trening. Tako, razne teretane imale su svoje mane i sve te mane su mi išle uz te teretane, pristajale su im, kao i njihove vrline, što je, ne samo kad su teretane u pitanju, odlična stvar i moglo bi da se nazove imanjem karaktera.
U mojoj teretani, u muškoj svlačionici, postoje ormarići, drvene kasetice za odlaganje stvari dok je čovek na treningu. Na ulazu daš člansku kartu i dobiješ ključ od ormarića. U njega staviš stvari, zaključaš ga i miran si. Da bi stavio stvari u taj ormarić, naravno, moraš da ga otvoriš. E, tu se nalazila mana koja nije pristajala mojoj teretani. Ormarići su kocke naređane jedna na drugu, po pet u visinu, čini mi se u četrnaest kolona. S prednje strane, to su vratanca jedna do drugih. Ta vratanca se drže s unutrašnje strane na šarkama, kao i svaka druga vrata. Kad te šarke malo popuste, vratanca počnu da šetaju i teško ih je otvoriti. E pa popustile su, teško su se otvarali ormarići, svakog sledećeg puta bilo je potrebno po malo više veštine nego prethodnog. Otvarao sam ih prstima ili ključem u bravi i nikad lako, uvek je bilo napeto. E to se nije uklapalo, ta vratanca i to otvaranje, kao da je to bio svet za sebe, kao da je te ormariće neko pozajmio iz neke druge, ne tako dobre teretane, i stavio ih tu, u našu svlačionicu, da nas uznemiravaju.
Danas dok sam se presvlačio, pored mene se presvlačio jedan dečko i onda je ušao treći i rekao ovom pored mene – Evo jesi srećan, namestili smo ti ručkice na ormariće. – On je rekao da je srećan i da mu je drago što je uspeo da se izbori za to poboljšanje. – Ja sam mu čestitao na tome i pitao ga kad su ručice nameštene, rekao mi je da se to desilo prošle nedelje. Dakle ja već tri dana koristim te ručice i nisam ih primetio. Umem mnogo bolje da opišem kako je otvarati ormariće bez njih, nego s njima. Znao sam u pola noći da me probudite koja je mana moje teretane, a kad je ta mana nestala, nisam to primetio. Šta li to znači? To je valjda ono što treba da naučim za ovu Svetu Petku, i naučiću, samo treba malo da se potrudim.
Za početak, jedno znam sigurno, sećam se da je Duško Radović rekao – Čudni smo mi. Lakše nam je da primetimo ono čega nema, nego ono čega ima.