Osećam se neobično. Petak je, u toku je radno vreme, a ja sam evo sad izašao iz kafane. To se nikad ne dešava, osim kad sam na odmoru, a sad nisam na odmoru.
Takva je igra slučaja bila ovog dana, jutro i pre podne krenuli su uobičajeno, a onda sam se u dva ili tri regularna, ali potpuno neočekivana poteza našao u kafani. I to sam.
Nisam znao šta da jedem, pa sam naručio jednu rakiju, da mi otvori apetit. Onda sam studirao jelovnik pa je došao konobar da se posavetujemo. Pitao sam kakva im je glava, jer znaš to je Mornar, nekakav restoran nacionalne kuhinje je l tako, jeste. On mi kaže glava nam je odlična.
I tu vidim da ja mislim na teleću glavu u škembetu a on valjda misli da mislim na njegovu glavu, ovu ličnu, što mi je na ramenima. Objasnimo se, ispostavi se da nema teleće glave i on opet ode a da nisam naručio. A taj tip izgleda kao bokser na privemenom radu u kafani. I ništa, gledam još malo jelovnik i znaš, bez veze, na kraju naručim ćevose, znaš, sve neke punjene parike na spisku, otkud znam, ćevosi su ćevosi.
Uzmem salatu, pijem rakiju, mezim salatu i na sto mi sleće jedna muva. Blizu salate. Oteram je, normalno. Muva izvede jedan mali leti opet se vrati na sto. Opet je oteram, i tako još dva puta i ona se stalno vraća i vidim muva je zapela da sedi sa mnom. Mislim da sedi, stoji, šta već radi. Ne ide mi na hleb i salatu, stoji na stolnjaku i gleda me.
Tu počnem da se dopisujem s jednim drugom koji radi tu blizu, u Hilandarskoj, da vidim da može da izađe s posla da ručamo zajedno. Napišem mu da sedim s muvom. Nije mogao da dođe, nije bio danas na poslu, radio je od kuće. Pitao me za muvu, kao da li sam s njom izašao na ručak, ja mu kažem jesam s muvom sam. Dobro kaže on, svidelo mu se to. E i pita me da li sam naručio škembiće na žaru, a ja nisam naručio jer ne znam ni da to postoji.
Zovem konobara da ga pitam zašto mi nije preporučio škembiće na žaru, on dolazi s ćevapčićima i ja šta ću, naručim i škembiće na žaru. To je kao toplo predjelo, ali računam, prvo ću da pojedem jelo, pa onda predjelo. Razumeš? Pa naravno.
Čevosi su onako, pristojni, luk im je sveže isečen, to je veliki plus za svaku kafanu. Dok sam jeo, na televizoru na zidu išla je repriza jučerašnje košarkaške utakmice Partizan – Fenerbahče. Grobari su dobili juče, a ja sam se danas u reprizi nadao preokretu Fenera, jer ja navijam za Zvezdu, kao i sav normalan svet. Ali ništa od preokreta. Nema veze, bilo je napeto na trenutke.
Onda mi stižu škembići na žaru. U zemljanoj posudi, nema ih mnogo, izgledaju odlično. Cvče. Cvrkuću. Nisu seckani na sitno, nego krupno. Ukus, čista desetka. Jak ukus, više su nego pikantni, vreli, mekani taman koliko treba.
A ona muva me gleda dok jedem drugo jelo i pijem drugu rakiju, evo kunem ti se, kao bivša žena da mi je sela za sto i nalaktila se. Došlo mi je piće da joj poručim. A na utakmici jedan dečko ima broj nula na dresu, to nikad nisam kapirao, kao izabereš nula da ti bude broj. Bez veze. E a reci mi bato, gde će da izađe ovo što sam ti napričao? Kod Rusa, majke ti? Bravo. Nas i Rusa trista miliona. (Filip, 52, arhitekta)
Osećam se odlično, hvala na pitanju. Evo vidi, gledaj sad tamo. Vidiš golubove tamo na ivici krova one zgrade. E sad gledaj, sad će na polete, vidiš, nema ih mnogo, to je jedno trideset komada maksimalno, vidiš tako se sjure niz Đure Daničića i onda desno u Džordža Vašingtona, i onda naprave half pajp, evo sad će, je l' znaš šta je half pajp, e to je, razumeš, dobro.
I vidi sad, preko onog krova, nazad na isto mesto odakle su krenuli. I zašto to rade? Otkud znam, ali znam da rade. Inače ti golubovi nisu mnogo pametne ptice, pa ne možeš lako da zaključiš zašto nešto rade. Ne bi im bilo loše da su malo pametniji, jer vidiš i sam, na svako malo neki mrtav golub po ulici. A onda, ovi što su živi retko koji ima sve prste na nogama. Mačke su brže od njih, tu nema spasa, a ne mogu da lete sve vreme.
Jednom sa na krovu video mačku kako je skembala goluba. On je valjda bio opušten, znaš to je bilo na trinaestom spratu, ali jok, mačka nema milosti. Mačka je mačka. Što kaže jedan moj prijatelj – Što mačka rodi, to miša lovi. – U ovom slučaju goluba.
Nije im lak život, mada kome je danas život lak. Ja evo volim golubove, i nije da ne volim one plemenite vrste, ali najviše volim ove divljake, seljake, tako ih zovem, ove gradske budale. Oni su nekakva glupava banda koja se snalazi kako zna i ume. (Jura, 44, majstor)
Ja se osećam kao Ariel. U stvari ja sam Elza. Pa Elza se zovem, u stvari Anika. A je l' hoćeš da ti poklonim jednu narukvicu? Koju hoćeš? Evo ti. Dobro, sad mi je vrati. Ne, ne, moraš da mi je vratiš, poklonila sam ti je samo na kratko. Rekla sam ti kako se zovem. Ja sam Ariel – morska sirena. (Ariel, 4, morska sirena)