Ne mogu tačno da se setim šta sam radio 1995. godine. Mislim da sam još uvek studirao fizičku hemiju, a znam da sam farbao kosu u žuto i mislio da je pedeset godina duboka starost. Više sam voleo da skitam nego da učim. Ipak, dosta sam učio, mada to nisam tako zvao. Čitao sam o svemiru, to me je zanimalo. Bio sam oduševljen što ništa ne razumem i često me je bolela glava kad sam pokušavao da shvatim nešto. Leti sam na plažama ležao i gledao u zvezdano nebo i ko zna šta sam sve mislio.
Znam da postoji svemirski teleskop Habl i čemu služi, povremeno sam uspevao da vidim neku od fotografija koju je napravio, mada to tada nije bilo lako, nije bilo interneta. Ono što nisam znao, jeste šta se te, 1995. godine, desilo. To sam saznao tek pre desetak godina, a danas sam se podsetio.
Čovek po imenu Bob Vilijams, direktor Spejs teleskop sajens instituta, isplanirao je da usmeri Habl teleskop u nešto što bi se možda moglo nazvati – ništa. To je bilo jedno parče neba veličine tridesetog dela punog Meseca. Sve okolo, sve u šta se teleskop mogao usmeriti, bilo je zanimljivije, a tamo nije bilo ničega i izgleda da je baš to privuklo Bobovu pažnju. Kolege i stručna javnost bili su protiv toga, toliko da bi mu to zabranili, da su mogli, ali nisu mogli. On je, kao direktor, bio na takvoj poziciji da je imao diskreciono pravo da usmeri teleskop gde god on hoće, na određeno vreme. To vreme je iznosilo sto dana, i tačno toliko Habl je bio usmeren u ništa.
Nije to bio pravi trenutak za takav eksperiment, svi su mislili, osim njega. Habl je relativno skoro lansiran i nije se pokazivao baš onako kako se očekivalo, kvario se pa su ga popravljali i tad je baš ponovo osposobljen, i poslednje što im je bilo potrebno je još jedan neuspeh. Bob je znao da će ga neuspeh koštati karijere, ali nije mario. Bio je ubeđen da u tom ništavilu ima nečega.
O, kako je bio u pravu
Za sto dana teleskop je napravio 32 fotografije, svaka s ekspozicijom između 25 i 45 minuta. Fotografije su procesirane prema protokolima i 17 dana posle završetka snimanja, objavljena je jedna fotografija.
Ranije smo mislili da ima 10 milijardi galaksija, a tada smo shvatili da ih ima bar 50 milijardi. Samo u jednom trenutku otkriveno je novih 3000. Znate li koliko je to? Ja nemam pojma. Svaka galaksija može imati po hiljadu milijardi zvezda. Svaka zvezda može imati svoj sistem planeta. Samo naša galaksija, Mlečni put, tolika je da svetlost s kraja na kraj putuje sto hiljada godina.
Na Bobovoj fotografiji vidi se i jedna galaksija koja, prema svojoj veličini, po zakonima fizike ne bi mogla da postoji. Saznanja proistekla iz Bobove fotografije ogromna su.
Stručnjaci kažu da je malo takvih prodora u ovoj nauci bilo. Jedan je svakako napravio Galilej kad je svoj teleskop usmerio ka Jupiteru i njegovim mesecima i pokazao da se ne vrti sve oko Zemlje. Drugi se desio kad je astronom Edvin Habl, po kome se teleskop zove, početkom dvadesetog veka, pokazao da ne pripada svaka trunka svetla na nebu našoj galaksiji. Treći najveći prodor u astronomiji obezbedila nam je Bobova fotografija, a osim toga, još jednom nam je pokazala koliko je važno pažljivo posmatrati.
A šta je Bob rekao na sve to? Rekao je – Ispostavilo se da je to odlična fotografija. Stvarno odlična.