Dvojka

Taj dan bio je isplaniran do detalja. Znalo se kad ću se probuditi, kad ću ustati, i kojim ću redosledom obaviti obaveze precizno raspoređene po satima. Moralo je tako tog dana. Sve je bilo jasno i ja sam to prihvatio s ozbiljnošću koja se od mene očekuje

Probudio sam se i ustao na vreme, a onda sam samo mogao da posmatram kako se plan ruši. Telefonski pozivi su se ređali, jedan za drugim, i svi su imali iste ishode, neće moći danas, a kad će moći, pa evo sledeće nedelje, još samo ovu jednu stvar da završimo i onda će moći, i tako tri puta. Onda sam ja obavio dva poziva, gde sam otprilike isto to rekao, da je sve okej samo nam jedna mala stvar fali, i razumete već, za manje od jednog sata od plana su ostale samo krhotine.

Nisu to bila pitanja života i smrti, daleko od toga, ali bile su neke stvari koje treba da se završe. Gledao sam u jednu tačku na zidu i mislio kako samo tako fino isplanirane aktivnosti ostavljaju tako lepu prazninu kad nestanu.

Mogao sam da radim bilo šta, jer sve što je trebalo obavio sam prethodnih dana, da ovaj bude slobodan, i evo ga, bio je tu, kišni petak u kome se od mene ništa ne očekuje, i odmah mi se javilo očekivanje da ugodim sebi.

Počeo sam od doručka. Znao sam da ću jesti jaja i prvo sam mislio da će to biti jaja na oko sa slaninom. Od toga sam odustao jer mi se ukus pržene slanine učino prejak za to kako sam se osećao. Bio sam opušten i nisam želeo da se to narušava jakim ukusima.

Spremio sam sebi poširana jaja. Napravio sam holandez sos, tostirao dva parčeta hleba od kiselog testa, na njih poređao komadiće neke verzije sira bri, preko položio po jedno poširano jaje i sve zalio nežnim holandez sosom. Poširana jaja ne mogu bolje da ispadnu od toga kako sam ih napravio. Da je to moguće, ja bih vam rekao, ali kažem vam, nije.

Osim toga, to su jaja koja retko imamo u kući, od kokošaka iz jednog sela koje znamo, iz bašte jedne žene koju volimo. Ukusna, zdrava i sveža jaja danas su retkost, to svi znamo. Mogao sam da pojedem sto takvih sendvičića, mogao sam da jedem dok se ne onesvestim, ipak, napravio sam samo još jedan, taj je bio bez sira i sosa, samo tost i jaje, i taj je bio najbolji.

A onda sam izašao da prošetam, onako, jer je zdravo posle dobrog obroka prošetati. Mogao sam da odem da operem auto, mogao sam ali eto nisam, jer kriterijum za aktivnosti kojima sam želeo da se bavim bio je da mi pričinjavaju zadovoljstvo, a pranje kola nije jedna od njih, mada bih nesumnjivo uživao posle, u čistim kolima, a i žena bi me svakako pohvalila, ipak, nisam, nastavio sam da tretiram svoju iznenadnu slobodu na način na koji ona zaslužuje – s poštovanjem.

Kiša je padala taman toliko da mi ne smeta, hodao sam i nisam gledao oko sebe, gledao sam da se ne sapletem, i gledao sam u sebe. Nije tamo bilo bog zna šta zabavno, i to mi se svidelo, bio sam miran. Nisam morao ništa dodatno da uradim da bih bio zadovoljan.

Dok sam prolazio pored tramvajske stanice naišla je dvojka, skoro prazna. Bilo je podne, šta će nego da bude prazna. Ušao sam, seo i rešio da obiđem ceo krug, prvi put u životu. Dosta puta mi je palo na pamet to da uradim, i uvek sam se mislio šta li ću sve videti, ako budem pažljivo gledao, planirao sam i muziku da slušam, pa znate ono, dok se vozim gradom, svira mi muzika, kao da sam u spotu i takve stvari.

Sad sam znao da neću videti ništa, znao sam da ću se samo voziti. Tako je i bilo. Zvukovi saobraćaja, metalnih točkova koji se okreću preko metalnih šina, klackanje tramvaja, razgovori mojih saputnika, sve se slilo u šum koga sam bio svestan, ali ga nisam slušao. Ne znam ni koliko nam je vremena bilo potrebno da obiđemo ceo krug, to mi je malo krivo što nisam zapamtio.

Kad smo stigli na mesto gde sam ušao, krenuo sam da izađem ali sam se zaustavio da pustim jednog oca da uđe sa ćerkom. Devojčica od oko četiri godine i on, valjda oko četrdeset. Ukazala su mu se dva prazna mesta, ona gde putnici mogu sede jedan naspram drugog, i on je pohitao da sedne tu s ćerkom. U toj žurbi ju je malo grublje je povukao pa je ona skoro pala. Uspeo je da je zadrži nekako, uz njenu pomoć, a onda ga je ona pogledala prekorno, ali kao mnogo starija osoba nego što je ona, kao žena od sigurno trideset godina. On joj se izvinio, pa su seli na ona dva mesta.

Dok sam sve to ispratio, vrata su se zatvorila. Tata je iz kese u ruci izvadio ono što se trenutno u Beogradu zove kuvani đevrek, podelio ga, pa su jeli. Đevrek je bio tvrd, skoro sama korica, a mala ga je hrabro jela, a sve vreme gledala je u kesu. U kesi je bila kutijica, jedna od onih u koje pakuju hranu u pekarama, providna, u providnoj kesi. U kutijici je bio čokoladni kolač, mafin, razlog zbog koga tvrdi đevrek tako brzo nestaje u njenim malim ustima. Svoju polovinu završila je pre tate i značajno ga pogledala.

Tata je izvadio kutijicu, otvorio je, izvadio kolač, odlepio od njega onu haljinicu u koje ih uvijaju, i pružio detetu kolač i belu salvetu. E onda sam video šta znači ne obraćati pažnju na svet oko sebe. Ako išta u životu bude radila tako posvećeno kao što je jela taj kolač, nek joj je sa srećom. Jela je mirno, damski, jer to je jedna mala dama, u to nema nikakve sumnje. Tri stanice kasnije, kolača više nije bilo. Obrisala se novom salvetom koju je dobila, a ja sam izašao. Ostavio sam dvojku u dobrim rukama.