Hladno mi je. Stalno mi je hladno, eto da znaš. Da nećeš ti da me ugreješ? Šalim se dečko, reci. Pa osećam se ohlađeno, sumnjiva sam sama sebi, pitam se da nisam možda umrla, samo mi niko nije javio. Sad bih ti dala da mi pipneš prste na nogama, da vidiš šta je zima. Nemo gu ni noću da ih ugrejem, kao da su neki dodaci na mojim stopalima, kao da žive u frižideru, a ne žive, razumeš? Ne razmueš ti ništa, tebi su prsti sigurno topli, debeli čoveče.
Nemoj da se ljutiš, ti mene pitaš ovako na ulici svašta pa i ja tebi kažem svašta. Stvarno, nema sile da zagrajem stopala, a nekad samo ih prislonim mužu ispod kolena, i uživam, ali njega nema više, takav je život, i smrt isto, takvi su.
Hajde da ti kažem nešto lepo. Je l’ hoćeš? Pa ko ne bi hteo? Slušaj sad, dolazi mi ćerka u goste sad za praznike, ona ima ćerku, dakle moju unuku od četiri godine, i ta unuka je počela da govori – Sveti Gogo. A je l’ znaš ko je Sveti Gogo? Sveti Gogo je Bog, samo što je ona to tako čula. Čula je od mene, jer moj pokojni muž, njen deda, stalno je govorio – O, Bože, Bože – a ja sam, kad je on umro, nastavila, a onda sam nekako to promenila u – Sveti Bože – pa u – Sveti Bogo – a ona je to čula i počela da govori – Sveti Gogo.
I sad svi u kući govorimo Sveti Gogo, razumeš? To je ista osoba, to je naš Bog, samo mi je mnogo simpatičniji kao Sveti Gogo, ej dečko, ne mogu da prestanem da ga zovem Sveti Gogo, ne znam da li će mi zameriti, ali nije on takav, je l’ da? On prašta, i nije vezan za svoje ime. Dobro, hajde putuj ti, a i ja ću. Sladak si, treba malo da smršaš ali nekad si bio lep, vidi se. Želim ti sve nabolje za predstojeće praznike, želim ti da vaskrsneš, kao Sveti Gogo.
(Melanija, 76, učiteljica u penziji)
Gladan sam, osećam se gladno. Evo šta mi se desilo. Dugo sam razmišljao da li da kupim er frajer. To je kao friteza, samo na vazduh. Znao sam odmah da nije isto, mislim, nisu oni rekli da je isto, ali možda i jesu, znaš, hrskavost bez ulja. Kako može da bude hrskavo ako se ne prži? Pa ne može, normalno da ne može. Može da bude tvrdo i suvo, to može, i onda da to zoveš hrskavo.
Ja nisam matematičar, nisam ni kuvar, nisam ni fizičar, nisam ni fast fud radnik, ja sam dečko stolar, i volim prženu piletinu. Ja sam odrastao na pohovanioj prženoj piletini. Bataci s kožom, krilca s kožom, belo meso, eto to. U fritezi.
Moji roditelji bili su veliki ljubitelji pohovanja i prženja i meni je to ostalo, meni je to komfort fud i svaki drugi fud, to mene zadovoljava, samo da je pohovano i da je unutra mekano, pa Kinezi pohuju sladoled čoveče, i banane i čokoladu, pa nisu Kinezi ludi, Kinezi postoje dvostruko duže od nas, ili puta tri, ko će ga znati. Kineze poštujem, ali američku prženu piletinu blagosiljam celom svojom napaćenom dušom.
Ne jedem više prženo, samo er frajer, zamisli. Nema tamo sreće, možda ima zdravlja ali sumnjam i u to, zdravlja ima samo kod Boga, ako se tako dogovoriš. Mislim da je to priča kao margarin i puter, malo je jedno zdravo, malo drugo, kako im se ćefne. Pa evo ja sad imam 56 godina, i sad kad sam prešao na er frajer, koliko sam dobar? Ma ajde, koje su to priče, evo kupio sam taj frajer ali ne gasim fritezu brate moj!
(Anđelković, 54, stolar)
Osećam se kao car. Spojio sam sve dane, imam skoro dve nedelje slobodno, i znaš šta, mogao sam da krenem u petak, mogao sam, ali nisam. Evo danas sedim i gledam svi stoje u kolonama, a ja? Ja sedim kod kuće i uživam. Mislim, sad sam tu, s tobom na ulici, ali ne putujem, a mogao sam, ali nisam. Zašto? Zato što sam pametan.
Svake godine žurim i kao izbeći ću gužvu i nikad je ne izbegnem, uvek biram neko vreme u toku tog ključnog dana, ali tog vremena nema, nema ga, uvek će neki auto da se pokvari, neki šleper će da se sudari, nešto će da se desi.
Ne putuje se tim danima, osim ako moraš, a izgleda da svi moraju. Svi moraju da žive u isto vreme, to je neverovatno. A evo ja ne moram, ne moram brate mili, napiši to tamo, Šomi ne mora da živi kad i svi ostali, Šomiju nije teško da sačeka dok se svi naživite, pa će onda i on, polako.
(Šomi, 36, Python programer)