Selo na moru

Ovo selo, da se nalazi u Italiji, bilo bi skroz drugačije, kao što bi bi bilo i da je na na bilo kom drugom mestu, a ne baš na ovom, u Grčkoj, na jednom od poluostrva Halkidikija, ali tu je, i takvo je kakvo je. S tim strmim ulicama, uskim, kamenim kućama, prirodnom lukom, u takvoj uvali, s crkvom na obali, da je eto, u Italiji, meni bi bilo potpuno nedostupno, osim u zimskim mesecima. Da se pojavim preko leta, da samo hoću da ih pitam nešto, oteli bi mi celu platu za petnaest minuta. Ipak, selo je tu gde jeste i ja spavam u sobi s velikom terasom s koje na sve strane vidim more. Odmah ispod terase su maslinjaci, sve do mora, a onda prvo zeleno, pa plavo more.

Rano sam se probudio jutros i krenuo da vidim crkvu. Vidim je i s terase, ali hteo sam da je osetim, dole pored mora. Nikoga nije bilo na ulicama, ali na prozorima je bilo ponekoga. Četiri starije gospođe, kao i svugde na svetu, bile su na svojim pozicijama, svaka na svom prozoru, neki pisac bi možda rekao – strateški raspoređene – da ništa ne promakne. Nisam im ni ja promakao, nijednoj.

Četvrta kuća do crkve je hotel. Možda je hotel teška reč, ali u pitanju je trospratnica sa sobama za izdavanje i kafanicom u prizemlju. Dok sam prolazio, na spratovima bili su sledeći oni. Na trećem je crnkinja, čistačica, krupna žena, čisti, krenula je odozgo, očigledno, može da ima između dvadeset i pedeset godina. Na drugom momak u kratkim pantalonama, oko trideset godina, s okruglim cvikerima i retkom, ali puštenom bradom, ima negovan okrugao stomačić koji mu proviruje ispod majice s kratkim rukavima.

U prizemlju, u kafanici, zavaljen u fotelju od pruća, sedeo je deda, rekao bih da je to deda ovog momka iznad. Nemam nikakve sumnje da je crnkinja radnica, deda vlasnik hotela, a momak naslednik. To je bilo jasno.

Ipak, s ulice gledano, odakle sam ja gledao, bili su poređani tačno jedno iznad drugog i tako zajedno, odmah su mi zaličili na bend. Deda je u tom bendu bubnjar, najiskusniji, komandant parade. Momak je basista, naslednik dedin, sastavni deo ritam sekcije. Crnkinja bi, naravno, bila pevačica. Kao što i sami vidite, ovom bendu nedostaje, u najmanju ruku, gitara. Ipak, ako se već ja pitam, a pitam se, bend ima još jednog člana kog trenutno ne vidimo. To je dedina unuka, sestra basiste, koja svira klavijature, piše tekstove i komponuje. Baba, bubnjareva žena, jedina ima formalno muzičko obrazovanje, ali ona se ne bavi bendom, samo ponekad se umeša kad su aranžmani u pitanju. Sviraju bluz i rokenrol standarde, što bez solo gitare zvuči čudesno.

Do crkve nisam video više nikoga. Crkva je skoro na plaži. Mala, fina, pravoslavna. Seo sam na kamenu ogradu i gledao u more. Na ulazu se pojavio crkvenjak, nasmejao se, reko nešto na grčkom i prekrstio se. Ustao sam i ja sam se prekrstio i rekao nešto na srpskom. Onda sam opet se i gledao u more. Nije bilo čamaca, nije bilo nikoga, a onda su se pojavila njih dvojica. Galebovi. Moglo bi da se kaže da sam njih čekao, mada bi bilo nepravedno reći da me bend i crkvenjak nisu usrećili.

Ali galebovi, oni su bili u drugom svetu, kao i uvek. Gore kod njih su druge vazdušne struje, a tada, gore je duvao vetar, to se videlo po tome što se u njemu uživali. Puštali su se da ih nosi, borili se protiv njega, a često su birali mesta na kojima su mogli da rašire krila i lete u mestu. To je nesumnjivo situacija u kojoj najviše volim da gledam galebove. Bili su neumorni, kao i ja. Njihov je provod trajao dugo, sve dok se vetar nije promenio, a i ja, bio sam tu.