Granice stvarnosti

Šta su granice stvarnosti kada je posmatra dete od tri, pet, deset ili trinaest godina? Gde se tačno nalaze granice stvarnosti koju posmatraš i ti, sad kao čovek od četredest, pedeset, šezdeset i nešto, kao roditelj ili kao neroditelj?

Hajde, probaj da objasniš! Probaj da objasniš detetu da je svet unutar digitalnih tehnologija manje stvaran od sveta oko nas ili u nama, sveta izvan tehnologija.

Objasni, ali tako da nisi već u sledećem momentu na hitnom zumu, na mejlu, na bitnom konferencijskom kolu, na storiju, na tvitu, lajvu, na postu ili jednostavno moraš nešto da platiš tim istim "nestvarnim" koje menja sve što smo nekad zvali realnošću. Objasni dok ti plata leže na digitalni račun, dok avio kartu registruješ u nekom digitalnom kosmosu, dok polako ni sam više ne uzimaš olovku u ruke, sa prijateljima sve manje razgovaraš, a reči olako prodaješ za neke infantilne emotikone koji se puće, dure, mašu ili smeju. Objasni nakon svega toga detetu gde se danas nalazi stvarnost, ako mu uopšte osvojiš i delić te skupocene pažnje, naštelovane na tačno određene stimuluse i hiper dinamiku smene istih.

Na bezbednoj udaljenosti

Za decu je sve ovo prazna priča. Svet bez digitalne tehnologije i digitalnih uređaja nikad nije ni postojao. Previše si analogan da bi te doživeli ozbiljno i ne shvataš do kraja o čemu uopšte pričaš. Ti si neko biće "iz devetstotih" (citiram).

Ko kaže da su asocijalni? Pitajte njih… Društvo je uvek tu, u džepu, u rancu, na stolu, na lavabou, u krevetu, do kasno u noć ili u ranu zoru, usred dana, svi su tu negde, ali na mreži. Na bezbednoj udaljenosti koja ih prividno čini manje ranjivim, posreduje između njih i drugih, kao er-beg, daje im privid bezbedne distance, manevarskog prostora i zaštićenosti, dok se mi pitamo da li ih zbog manjka realnog iskustva međuljudskih odnosa čini samo ranjivijim i izloženijim, nedovoljno socijabilnim, bez empatije, bez stvarnog upoznavanja sebe, bez svih situacija koje su nas formirale i kad nismo bili svesni, dok pričamo o stvarnosti, koje se mi sećamo. Da li ih čini dehumanizovanim ili samo savremenim generacijama?

Probaj da osetiš: imaš 13 godina, zalupiš vrata od svoje sobe, uloguješ se i eto ga Vuk, Marko, Ana - svi sa svojim pseudonimima, igrate se u beskrajnom polju vrhunski dizajnirane fantazije satima. Igraš lika u akcionom filmu holivudske A produkcije svaki dan, surovo gaziš, pucaš, gubiš i pobeđuješ i opet se dižeš iz mrtvih. Multiplejer sistem, uvek ima nekog kome si dobrodošao u tim. Što bi se trošio negde drugde? Dok tipkaš mehaničku tastaturu sa slušalicama na ušima izgleda kao da sediš sam u tišini… Greška! Zapravo se nalaziš na globalnom mega svetskom iventu oko kojeg se u tom momentu vrti zaista pola planete tvojih vršnjaka, muzika gruva, angažuju se ozbiljne muzičke zvezde i dok sediš u sobi sam, nema ničeg stvarnijeg od te planetarne euforije koja tvojim roditeljima deluje kao iluzija! Je li stvarnost činjenica da si sam u sobi ili da si ipak u epicentru najveće žurke, za koju su svi tinejdžeri širom planete Zemlje navijali alarme? Tu su i promo pokloni, strimovi, komentari - realno adrenalinsko iskustvo nerealnog sajber epicentra zabave. Aj, sad, smisli kako se tome parira!

Simulirana stvarnost

Čujem, odrasli se pitaju kako su deca ispala ovako "bezosećajna" i "surova", zašto su "divlji" i šta se to desilo preko noći… Pitaju se egocentrično, bez suštinske potrebe da razumeju odakle deci takve emocije, zaboravaljajući da smo kreirali nasilno društvo, u kojem vlada zakon jačeg (i globalno i lokalno), a u tom opštem haosu, oči naše dece, a često i naše oči, pažnju i vreme, osvojila je digitalno simulirana stvarnost gde je moguće birati, stopirati, pauzirati, skipovati, sinovati, ansinovati, bustovati, pratiti, otpratiti, ako te neko više ne zanima (čitaj: smori), bez veće neprijatnosti. Moguće je pisati svoje mišljenje pod pseudonimom, bez ozbiljne odgovornosti za izgovorenu reč. Moguće je šerovati sadržaj, a da i ne pomisliš koga bi to i koliko moglo da košta ili povredi. Moguće je ne misliti o posledicama nehajnih klikova, dok jednom ne nagaziš na minu. I onda možda shvatiš koliko je moćno polje na kojem si se igrao. Moguće je da život uništiš nekome ili čak i sebi – i to stvarni, dok si se malo šalio u tom virtuelnom univerzumu. Moguće je da ćeš posle mnogo da se kaješ, jer si bio klinac, nezreo, nesvestan ozbiljnosti života, možda nisi imao nikoga da te upozori sa čim nema igranja, jer se neke stvarnosti ipak preliju jedna u drugu i nekoga koštaju života, nekoga karijere, porodice, perspektive, zdravlja, reputacije...

I dok naša deca nehajno šetaju po društvenim mrežama, igricama, istražuju različite sadržaje i upijaju informacije, isti ti uređaji prikupljaju podatke o njima - nekom novom tržšitu, koje će imati specifične navike, koje se razvijaju posredstvom iste te tehnologije od najranijih dana, između ostalog.

Rasprava o tome ko je kriv – roditelji, škola, društvo, mediji ili deca, koja svakako ne mogu snositi odgovornost, traje već godinama, a mi se pitamo kako se završava ovaj "eksperiment". Da li se mi zapravo samo plašimo nepoznatog dok zamišljamo kako će izgledati hirurg na višečasovnoj operaciji odrastao u ubrzanoj sajber eri i koliko će njegova koncentracija imati strpljenja, a ruka sa mehaničke tastature precizonsti i smirenosti, umesto da se radujemo najnovijim tehnološkim dostignućima uz koje ćemo živeti duže ili lakše?

Smena dve ere

Svedoci smo smene dve ere i pitanje je da li smo krenuli ubrzano u neko novo, po našem standardu dehumanizovano društvo, da li nas zbog mogućih neželjenih efekata čekaju ozbiljne restrikcije za populaciju ispod 18 godina (poput nekih drugih artikala čija konzumacija je zabranjena maloletnima), ili smo samo prevaziđeni i uplašeni, kao oni koji su se plašili starudija poput prvih fiksnih telefona u kojima su videli pretnju po pisanu reč? Možda od straha ne vidimo svetliju budućnost koja stiže… oprostite, surfuje već svuda oko nas na najlepšem talasu, zajedno sa našom decom, koja joj otvorenog srca idu u susret, kao nečemu poznatom, predvidivom, njima bliskom.

Neka istraživanja podrazumevaju protok vremena, kako bi se analizirali dugoročni efekti. Vreme tek odbrojavamo, godinu za godinom, generaciju za generacijom, iskorak za iskorakom, napredak za napretkom i ponekad dramu za dramom sajber nasilja, neočekivani ishod koji nas sledi i porazi, kao iskakanje voza iz šina... jednu eru već uveliko smenjuje neka nova.

I, naravno, sva istraživanja od nečega moraju i da počnu. E, pa, izgleda da je ovaj tehnološki bum test počeo od naše dece, a malo i od nas i još ne znamo kako se završava.

* Upotreba reči kojima se kolikvijalno označavaju pojmovi iz sfere novih tehnologija i društvenih mreža u tekstu nije imala nameru da bilo koga uvredi ili umanji značaj srpskog jezika, već da prenese tekstom tehnološku tranformaciju koju već živimo i kroz jezik.

* Autorka je diplomirani psiholog