Blagi teror sreće

Budi zahvalan za sve što već imaš, a onda budi srećan!

Velika je ponuda sadržaja koji imaju upravo tu misiju - da te osveste: ko si i koliko si u stvari srećan. Blagi teror sreće i života sa reklame lebdi kao transparenta pozadina svuda oko nas: sa bilborda, TV spotova, iz marketinških poruka, emisija, isečaka života nas i naših prijatelja, i naravno, vijori se oko influensera na različitim digitalnim platformama..... svi pucaju od #happiness #thankful #wellness #mindfullness #lovemyjob #lovemylife momenata.

Kako da živimo u skladu sa sobom, u trenutku? Kažu - to je put do ispunjenog i opet, srećnog života…. i dok gledaš tog nekog modernog "gurua" na društvenim mrežama, ne možeš da se otrgneš utisku da ista ta osoba vapi za sobom (ne živi u trentuku, jer mora da ga zabeleži i postavi na mrežu). Čezne da pronađe svoju suštinu, moli i tebe da joj pomogneš.

U sledećem momentu shvatiš da se uz sreću verovatno dobro proda još ponešto: usluga, vebinar, seminar, radionica, proizvod, imidž, brend...

Pod uticajem opšte euforije u stanju smo da pravimo srećni brend i od sebe, svoje porodice, naših života. Kao homo sapiensi skloni smo uklapanju u društvo koje nas okružuje, kako bismo bili prihvaćeni, skloni smo konformizmu, menjamo svoje ponašanje pod uticajem mase.

Uređena fasada

Fenomen socijalnog ogledala u kojem sliku o sebi formiramo iz odraza sebe u očima drugih dopunilo je i digitalno socijalno ogledalo u kojem prebrojavamo lajkove i preglede svega što o sebi bacamo u etar. Sve je sjajno kadrirano, osvetljeno, provučeno kroz adekvatan filter, često uz prigodnu muzičku podlogu, pršti od dobrog "vajba" i u manjoj, većoj ili još većoj meri odstupa od stvarnog stanja stvari. Puka spoljašnjost, odlično sređena fasada, stvara još veći jaz i osećaj diskontinuiteta sa sopstvenim bićem, stvarnim osećanjima i stanjima.

Po zakonima tržišta, čim ima ponude, pretpostavlja se i velika potražnja za sobom i srećom. Zašto baš sada kada nam je dato (bar u istim tim delovima sveta gde se takvi sadržaji i nude) da živimo život u skladu sa sopstvenim izborima? Preinformisanost, prividna dostupnost cele planete i naizgled pregršt životnih mogućnosti i pravaca kao da stvaraju frustraciju, ne znaš za šta pre da se opredeliš, u kom delu lavirinta je sakriven taj "sveti gral". Konflikt višestrukog privlačenja i osećaj bespomoćosti da gde god da kreneš, nećeš daleko odmaći... Jer, ne možeš pobeći od sebe, pogotovo ako si u potrazi za sobom.

I, kako to da tek sad treba da upoznajemo sebe? Menjaju se potrebe, interesovanja, sazrevamo, postajemo drugačiji... ali, zar tim promenama ne svedočimo upravo mi svaki dan? Malo su nezgodne i prelomne "srednje" godine - nešto si već uradio, sad treba da uhvatiš neki novi talas, možda da napraviš i zaokret, znaš da možeš još štošta, ali ne znaš tačno šta bi dalje. Više znaš šta nećeš. Kako smo postali ljudi koji nemaju baš pouzdan kontakat sa sobom, bića koja nisu baš sigurna šta žele?

Da li je to počelo onda kad ti je majka govorila:

- Jedi, gladan si!

- Obuci se, hladno ti je!

I ti od tog momenta čekaš da ti drugi kaže kako ti je, šta da radiš i šta ti je potrebno, dok tvoje unutrašnje biće polako prelazi u stand by mode, gasi nepotrebnu potrošnju energije, niko ga i ne pita i ne čuje.

Da li su možda krive bajke koje kažu - nađeš ljubav, ozvaničiš je poljupcem i venčanjem i eto ti srećno do kraja života, bez nastavka te priče i bez uputstva kako dalje, kako da ne izgubiš sebe. Ni one ne kažu – sve je na tebi, posle tog venčanja nije kraj!

Mali ti

Možda je i do školskog sistema, koji te brzo saseče i uvede u zlatno načelo – samo sledi uputstva i radi šta ti se kaže! Ne preispituj, nema šta da misliš kakve to ima veze sa tobom. Tako mora – rečeno je šta je na tebi da uradiš. I opet onaj "mali ti", autentično biće, koje se rodi sa nekom prirodom, sklonostima, potrebama i željama, polako diže sidro i udaljava se. Što bi rekao Ajnštajn: "Ništa manje od samog čuda da savremene metode podučavanja još nisu potpuno ugušile svaku istraživačku radoznalost".

Nekad radoznala deca, aktivna i željna izazova, koja slede svoje impulse, srce i maštovite ideje često postaju "prosečni" učenici koji "trpe" školsku rutinu, troše vreme čekajući da prođe. Šta posle toliko godina pasivnosti? Ima i onih drugih – sjajan uspeh, odlične ocene, toliko slede uputstva i odgovaraju na očekivanja sistema da na kraju nisu sigurni šta oni sami misle ili žele. Šta od svih tih petica pali iskru sreće u njima? Posle školovanja sačeka nas realnost, koja ni po čemu ne odgovara gore navedenim pravilima. Više ne postoji sistem koji ti govori šta tačno da radiš.

Tuga i strah

Sreća je samo jedna u čitavom spektru emocija. Baš kao i naša čula ili organi i naše emocije nisu slučajno tu, i one vrše određene funkcije. Predstavljaju naše emotivne reakcije na događaje koji mogu ugrožavajuće ili podstičuće delovati na nas i pripremaju nas na preduzimanje određenih aktivnosti. Tuga će nas na primer spremiti na prihvatanje gubitka na koji ne možemo da utičemo, dok će nas strah upozoriti na opasnost. Prijatna osećanja, kao što je sreća imaće za funkciju da osvestimo šta nam prija i podstakne da se ka tome usmerimo. Sve emocije podjednako su važne i ne treba ih potiskivati u korist samo jedne od njih. Nekada jednostavno ne osećamo sreću, iako smo zahvalni na svemu što imamo i zbog toga ne treba da osećamo krivicu.

Određena neuropsihološka istraživanja ukazuju na to da je osećanje sreće delimično i urođeno i da mozak kod nekih ljudi u većoj meri reaguje na negativne, a kod nekih na pozitivne sadržaje. Naučnik Aleks Korb smatra da ovo teba prihvatiti kao različitost.

Da li si srećan/na?

Možda i nisi siguran/na da znaš odgovor na ovo pitanje, iako se tiče isključivo tebe i nekog tvog subjektivnog, intimnog osećaja... Mozak odmah u panici krene da analizira šta je to sreća i da raslojava pitanje na razne aspekte života. Odakle ideja da bi to mozak trebalo da zna, da nije to možda neki osećaj iz stomaka, iz srca, tek neki momenat, emocija koju prosto prepoznaš, osetiš kad dođe i kad prođe? Sad izgleda da je sreća, ipak, postala neki vrhunski domet života kao takvog, ideal kome težimo, pa ne možeš, a da se nekad ne zapitaš.

I dok se u antičko doba srećom smatrao pre neki dobar sticaj okolnosti koji prosto zadesi određenu osobu, sreća je postepeno počela da biva percipirana i predstavljana kao nešto na šta možemo imati direktan uticaj, kao nešto što možemo svojim mislima i postupcima kontrolisati. Čini mi se da je istina ustvari negde između, ali ne baš ni tačno na pola.

U najezdi direktnih i indireknih poruka koje me pitaju da li sam srećna, ne uspevam a da se ne setim onog čuvenog kad te neko sto puta pita da li si dobro... I ti onda postaješ sve manje siguran da jesi, iako si do malopre bio skroz ok. Ima šanse da isto prođemo i sa insistiranjem na sreći i na sebi... 

Autor je diplomirani psiholog