Magija trećeg roditelja - uloga mentora u sazrevanju
Priča o vanškolskim aktivnostima i figurama koje ih predvode, u javnosti nikada nije dobila adekvatnu pažnju. Ne znam koliko su i sami roditelji svesni potencijala, doprinosa i savezništva koje im u roditeljstvu mogu pružiti treneri ili umetnički pedagozi, kojima prepuštaju svoju decu
Prebrojavanje ukosnica... toga se sećam tako verno. Čujemo se fiksnim, preslišavamo se po spisku razrađenom do detalja, sve do broja ukosnica potrebnih za nastup. Moja drugarica sa baleta, Milica i ja. Pred spavanje ponavljamo koreografije u glavi.
Ako u ranom uzrastu otkriješ svoja interesovanja (čitaj: večne ljubavi) ili te život sticajem okolnosti časti ozbiljnijim iskustvom bavljenja umetnošću ili sportom, a ispostavi se da se dobro uklapaš u pazl ustrojstva te oblasti, onda si veliki srećnik. Ako si u svemu tome naišao na pravu osobu koja otvara vrata tog novog sveta pred tobom i u tebi, onda nisi dobio samo pedagoga/trenera, dobio si trećeg roditelja!
U tim okolnostima dešava se neka magija. Tvoja ličnost raste uz tu osobu, jača uz pravila igre koju si odabrao, a sve to skupa oplemeni te za ceo život. Uz osnovnu delatnost kojom se baviš tokom odabrane vanškolske aktivnosti, uz pravo vođenje, usvajaš i usavršavaš čitav spektar životnih veština.
Učili smo se odgovornosti u kojoj je svako od nas važan, ali niko nije najvažniji. I solisti, i prvi i poslednji red. Kao u lancu ishrane, podjednako su važni i veliki i mali, jer bez jednog člana lanca, ugrožen je ceo lanac.
Tako je i sa umetničkom igrom. Znali smo da svaka pojedinačna odgovornost čuva naš kolektivni čin. Naučili smo da sva individualna obeležja ega stavimo u drugi plan, do neprepoznatljivosti – da zaližemo šiške, zategnemo kosu, skinemo nakit, lak sa noktiju - jer smo tih par minuta na sceni u funkciji nečega većeg od svakoga od nas. Kakva lekcija - pogotovo danas, u eri egocentrizma.
Lekcija broj dva – moraš da zaslužiš svoje mesto
Ni u poslednjem redu ne možeš da stojiš, ako nisi dovoljno radio, ako se nisi preznojio, napregao svoje mišiće, tetive i moždane vijuge da brzo šalju impulse telu koje u određenoj dinamici izvodi zadatu koreografiju. Za to je bilo potrebno da si redovno prisutan, skoncentrisan, poštuješ uspostavljeni poredak stvari, ne remetiš tim. Sve do toga da si uvežbao i gde je pogled pri svakom pokretu i kakav je izraz lica.
Lekcija broj tri. I onda kad daš sve od sebe i uradiš najbolje što možeš, desi se da neko, ipak, radi bolje i stajaće ispred tebe. Nisi najbolji. Naučiš da prihvatiš, uz tešku muku, ali prihvatiš. Jer, nema druge opcije. Uzmi ili ostavi. Tvoje je da nastaviš da radiš i učiš da ne odustaješ, ali i da priznaš da ima boljih i da im čestitaš. U tome je sport neprikosnoven. Učite da sustižete jedni druge, pokrećete ono najbolje, a najgore porive, niske strasti, sujete i sl. transformišete u motivaciju, zalet, pokretačku silu, jer drugačije neće proći.
Lekcija broj četiri – uvek može bolje! Možeš ti to i imaš još snage i kad ti se čini da nemaš!
Koliko odraslih ljudi se još muči sa ovim lekcijama, a ima ih još dosta. Moguće je usvojiti ih rano u adekvatnom okruženju, uz znalačko vođstvo mentora, koji često neprimetno odigraju tako značajne, nekada i ključne uloge u sazrevanju.
Priča o vanškolskim aktivnostima (umetničkim ili sportskim) i figurama koje ih predvode, u javnosti nikad nije dobila adekvatnu pažnju. Ne znam koliko su i sami roditelji svesni potencijala, doprinosa i savezništva koje im u roditeljstvu mogu pružiti treneri ili umetnički pedagozi, kojima prepuštaju svoju decu. Koliko snažna potpora, često bolnom odrastanju, mogu biti.
Oni veštiji mogu otvoriti nove mogućnosti razvoja mladih ličnosti, do kojih sami roditelji ne bi mogli dopreti, kojih ni samo dete ne mora biti svesno. Kad upoznajete dete kroz treninge, pripreme, časove umetnosti ili umetničko stvaranje, upoznajete samu suštinu bića. Kroz predan rad i strpljenje, postepeno se gradi odnos poverenja, međusobnog prepoznavanja i prihvatanja uz pregršt izazova, uspona i padova, koji svaki novi čas ili trening donosi. Dete se sagledava izvan porodičnog okruženja, na neutralnom terenu i aktivira svoje potencijale na nov način. Oni koji zasluženo osvoje poštovanje deteta, nikada se ne zaboravljaju.
Kako se kuje gvožđe
Puno je primera u kojima se slavni sportisti osvrću na svoje prve trenere svedočeći o tome da ih je sport spasio „ulice“, dok roditelji nekad nisu bili ni svesni opasnosti. O tome je govorio i naš slavni vaterpolista i selektor, Dejan Savić. Setite se koliko je puta Novak Đoković spomenuo Jelenu Genčić. Kako bi sve izgledalo da je možda to bio neko drugi, da su ta ista deca neletela na pogrešne ljude?
Lovorike uglavnom pripadnu profesionalnom sportu ili visokoj umetnosti, zvučnim imenima, ali zapravo njima stiže već kovano gvožđe. Velike su zasluge na onima koji zadrže dete kada je nestalno, kada se menja, kada su izazovi na svakom ćošku, na onima koji mu pomažu da stasa u stabilnog čoveka.
Na onima koji ne ubiju snove, motivaciju ili samopouzdanje svojim pogrešnim potezima, već svojim primerom, autentičnošću i autoritetom inspirišu mlade naraštaje. Manje je bitno čime će se ta deca na kraju u životu baviti. Čitav sistem vrednosti i buduća profesionalna etika, uverena sam, u mnogome se gradi iz ovih iskustava. Kreativno mišljenje, disciplina, odgovornost, marljivost, timski duh, predanost i sve ostalo što mogu izgraditi kao mali kroz ovakve aktivnosti koristiće im u svim sferama života.
Sa druge strane, ako se ova ekskluzivna pozicija u dečjem životu poveri nekompetentnim ljudima, sa pogrešnim motivima ili bez dovoljno znanja o metodologiji, pedagogiji ili psihologiji dečjeg razvoja, može rezultirati odustajanjem, povredom dečjih osećanja, samopouzdanja i u krajnjoj liniji traumama, koje isto tako obeleže život.
Nažalost, svedočili smo krahu autoriteta i zloupotrebama upravo u ovoj oblasti. I to govori u prilog moći ove uloge i o potrebi da se prizna značaj rada sa decom u vanškolskom sistemu.
U mom slučaju bilo je ovako... Dok su roditelji zgranuto pratili zastrašujuće vesti, patike se "skidale" po ulicama, a oružje preko noći osvanulo u rukama dece, provodila sam dosta vremena sa osobom koja je uspevala korakom u baletsku salu naglo da rotira scenografiju iz strašne, oronule, teške i urušene atmosfere 90-ih godina u nežno, apstraktno, prefinjeno, svedeno, elegantno, praćeno muzikom Morikonea i Vangelisa.
Tu sam i upoznala Milicu, kasnije moju kumu. I danas često radimo zajedno i bez spiska (popularno: to do list) ne ulazimo ni u jedan posao. Znamo da je zajednički cilj veći od nas samih. Isto tako znamo da su u poslu svi važni, bez obzira na to ko je u prvom, a ko u poslednjem redu, jer ti taj iz poslednjeg reda najviše čuva leđa. Ne radimo ništa a da ne zasučemo rukave i dok ne štikliramo sve stavke sa spiska. Kao one ukosnice nekada!
Isto tako i u drugim sferama života… Ne znamo drugačije. Tako smo naučene od malena, od naše nastavnice baleta, Olge Vučković. Tako je naučila ne samo nas, već niz generacija kojima je posvetila svoj profesionalni život. Imamo istančan osećaj za estetiku i etiku, a pomalo smo i perfekcionizam povukle na nju. Možda sam naivna, ali ja verujem da se tako stvarno gradi bolji svet.
Autor je diplomirani psiholog
