Nepodnošljiva disharmonija saveta o roditeljstvu

Danas stiže upit na viber. Beba ima mesec i po, traži se odgovor na pitanje ko kome treba da izađe u susret. Baš tako sročeno. Bliska osoba moli da presudim: "Da li je vreme da počnem da je prilagođavam sebi, da se vratim u 'normalan' život ili da nastavim da igram po njenom neuhvatljivom i krajnje nepredvidivom, iscrpljujućem ritmu?". Čujem nesigurnost, strah, uznemirenost, umor, neispavanost i osećanje ambivalentnosti prema novoj ulozi i novoj realnosti, kao i kod svih roditelja, samo što ona još uvek misli da je jedina… 

Zatim sledi vrlo eksplicitna ogorčenost zbog previše saveta: neusklađenih, kontradiktornih, nejasnih, koji izazivaju zbunjenost, osećaj nekompetentnosti i promašaja u toj počasnoj ulozi majke. Stižu sa svih strana, što stručni, što lični -  babice, drugarice, lekari, halo bebe, škole roditeljstva, mame, blogovi, influenseri, slučajni prolaznici... Baš svi imaju nešto da kažu, a i oni koji nemaju su čuli od nekoga, pa moraju da prenesu. Očekivala je saglasje kad se bude našla u nekoj roditeljskoj dilemi. I sama sam prošla kroz - ne vodu bebi, prestaće da sisa – voda obavezno, dehidriraće - sistem. Svi ti glasovi stvaraju kakofoniju u već hormonima poljuljanoj zdravoj pameti i raspoloženju. Kom carstvu se prikloniti, kako znati ko je u pravu?

Nečije lično iskustvo može, ali ne mora uopšte ništa da znači. Može i da obeshrabri. Svaka beba, mama ili porodica je priča za sebe. Šta god da savetujemo, ako ne uspe, roditelj može pomisliti da nije dovoljno dobar, pogotovo sveže ispečena majka. Koliko razmišljamo o tome? Da li smo dovoljno odgovorni kada savetujemo? Da li, za početak, pažljivo slušamo i da li čujemo mlade majke uopšte? Veliki deo "pražnjenja" o roditeljstvu iz ličnog iskustva biva usmeren na samog naratora, koji stavlja sebe u prvi plan, kao u onim muškim pričama iz vojske. Pažljivo slušanje i pokušaj da stvarno razumeš sagovornika, često je mnogo lekovitiji od potrebe da daš neki svoj odgovor na prvu loptu. 

Jedan antibiotik, jedan pedijatar i jedna knjiga

Onda se setim mog detinjstva i čini se da je roditeljima tada bilo jednostavnije i jasnije. Lavirint je imao manje tačaka u kojima se opredeljuješ da li levo ili desno. Kao roditelj malog deteta imao si sveto trojstvo – jedan pedijatar, jedan antibiotik (Baktrim) i jedna knjiga ("Vaše dete i Vi"). U domu zdravlja jedan čovek prati dete od rođenja, pa na dalje. Prati svu tvoju decu, ako ih je više i ne čuješ kontradiktorne savete, koji nekad dolaze čak i od lekara. Ako je bakterijska infekcija, zna se - baktrim subtil. "Vaše dete i Vi" - svi je slede, radite isto i verovatno imaš osećaj da radiš kako treba. Svi se sećamo! Saglasje!  

Ne mori te što si uzeo ove pelene, a ne one,  zašto ovu formulu za dohranu, a ne onu, čitaj sastav da li ima kancerogenih elemenata, da li cucla od silikona ili kaučuka, koja kolica, koje sedište, da li privatni lekar ili vrtić, koja igračka je "zdrava"... U beskraju mogućnosti sve manje znaš šta je ispravno, osećaš se sve promašenije, tražiš odgovore, a tržište ih nudi uz konfuziju izbora i opet se vrtiš u krug. Sve pod heštegom "roditeljstvo" dobro prolazi i eto čitave džungle od ponude. Svako DA nosi svoje NE i pitanje da li smo uradili ispravno. Liberalni kapitalizam je kapitalizovao i roditeljstvo. Svaki brend može da savetuje, više ne veruješ ni lekaru, ne znaš da li preporučuje kako bi se određena stvar bolje prodala, teorije o roditeljstvu menjaju se iz sezone u sezonu...

Ali, ko kome treba da izađe u susret? - ne postoji pravilan odgovor na ovo pitanje. To je filozofija čitavog života kao takvog, ako mene neko pita. Previše je kompleksno. Jedino izvesno je, čini mi se, da beba još ne zna ni gde se nalazi, a kamoli kako se izlazi u susret! Ipak, ne želim da je obeshrabrim...

Roditeljstvo je kao i život. Nema jednog tačnog odgovora i ne može se uspostaviti načelo ili pravilo ispravnog delovanja koliko god se određeni pravci trudili da razviju teorije koje će se potvrditi u iskustvu. Svi zaključci u najboljem slučaju mogu da se primene na neku statističku većinu, ali možda si baš ti ili tvoje mladunče onaj izuzetak.  Ne podleže unapred predvidivim algoritmima, još uvek nema veštačke inteligencije koja može da reši taj rebus bolje od nas, sumnjam da će je i biti. 

Nije bilo pravila ni oko porođaja – nijedan isti. Svaka žena ima svoju priču, svaka svoj poseban zaplet, svoj jedinstveni doživljaj, koji je promeni i definiše. U jednom trenu rodi se novi život i odgovornost da taj život u potpunosti zavisi od tebe. Za to nikad nisi dovoljno spremna. Znaš samo da nisi više u prvom redu. U drugom redu čučiš u niskom startu spremna da potrčiš sprint po potrebi ili da na leđima dočekaš ove iz prvog reda da se navale svom težinom, koju si navikla da nosiš tih 9 meseci, kad je izgledalo da sve znaš.

Nije bilo pravila ni oko toga na koji način stvoriti to biće. Kad ste "nanjušili" partnera, kad ste se odlučili za tu osobu, kad ste poželeli potomstvo, kad ste se prepustili toj avanturi pratili ste dijalog nekog svoj unutrašnjeg osećaja iz stomaka - intuicije i  razuma. 

Zašto bi sad bilo drugačije? Zašto unezvereno okrećemo glavu na sve strane u beskraju najrazličitijih izvora informacija zaboravljajući na pogled u sebe uz utišavanje svih zvukova koji dolaze spolja (izuzev stručnih saveta medicinskog osoblja koji se odnose na zdravlje, negu i ishranu)? Da li je naša bazična biološka funkcija narušena od kad smo se gotovo hirurški razdvojili od prirode? Šta je poremetilo suverenost s kojom bi majka trebalo da nastupa kada se to malo srce preseli u spoljnu sredinu? Ko može bolje da zna od nje? Sve manje čujemo svoj prirodni nagon, zaboravljamo da i to postoji, ne verujemo mu, očekujući da će neki autoritet spolja, kao i za sve ostalo u 21. veku, da nam ponudi gotovo rešenje ili aplikaciju, koja će misteriju kompleksnosti novog ljudskog bića sažeti u proizvod uz garanciju i mogućnost žalbe. 

Svi znamo da dete treba vaspitavati u skladu sa njegovom prirodom, ali vaspitavamo ga od prvog dana i pre nego što otkrijemo tu prirodu, tako je i otkrivamo. Ogromna pažnja usmerena je na bebu, dok se naše biće paralelno bori da ne izgubi sebe. Učimo se roditeljstvu kroz odnos sa decom, rastemo zajedno.

Prvi dani najteži...

Teški su prvi dani, možda baš zato što se ne poznajemo. Možda zato što nam niko nije rekao ili ne dovoljno jasno da "normala" pre i posle dolaska mladunaca na "mejn stejdž" nije isti pojam, da će biti haotično, da ćemo biti radosni i uzbuđeni, ali i uplašeni, zbunjeni, umorni i usamljeni pred svim izazovima, da će to dete više prilagoditi nas sebi, nego sebe nama, da ćemo nekada osećati ambivalentnost prema svemu tome što smo do tada stvarno želeli i da će nas bez potrebe biti sramota da to kažemo naglas. Niko nije rekao da je i to u redu i da ni u tome nismo same.  Dolazak bebe na svet menja kompletnu dinamiku u kući, u užoj i široj porodici, zahteva novo prilagođavanje, nove uloge i pronalaženje svih aktera u njima. 

I ako si nekako stekla utisak da ćeš biti ispunjena čim dobiješ dete, da ćeš se uvek osećati dobro, da ćeš uživati u svakom momentu, da ćeš uvek tačno znati šta treba da radiš, jer si se pripremila koliko god si mogla unapred – onda ta očekivanja jednostavno nisu bila realna. Možda zbog toga imaš osećaj da nisi dovoljno dobra, ali jesi – sve dok si poklonila svoju pažnju i vreme, učila kroz iskustvo sa svojom bebom i dok si dala sve od sebe! Ne dozvolite svim tim glasovima sa strane da vas ubede da znaju bolje od vas, ne dajte da vam oduzmu vašu super – moć! I kao u avionu – prvo stavite masku sebi, pa onda detetu. Ne zaboravite da mislite i na sebe i svoje potrebe.

Jedna je majka! Ja verujem da ona uvek uradi najbolje. Priroda je to već uredila. Omogućite joj samo mir, malo sna i malo tišine. Tako joj pomozite. Pustite je samo malo da dođe do sebe i tamo će sama naći sve odgovore. Prestanite da galamite oko nje!