U nedelju svetski lideri na Samitu budućnosti u Njujorku potpisuju Pakt za budućnost. Pakt ima za cilj da "nadogradi multilateralni sistem" (sistem UN) i učini ga prilagođenijim "budućim izazovima" uz pomoć tehnologije i AI sistema (koji će sistemu UN dati "sposobnosti predviđanja").
U pitanju je istorijski samit koji treba da promeni svet. Pa ipak, vlada medijska tišina, u kakvoj je usvojena i Agenda 2030 na Samitu UN septembra 2015. Potpisivanje strateškog partnerstva između UN i nevladine organizacije Svetski ekonomski forum u junu 2019. takođe je prošlo ispod radara.
Predlozi o kojima će se raspravljati na 79. Generalnoj skupštini UN uključuju Pakt za budućnost, koji su UN opisali kao "priliku za stvaranje međunarodnih mehanizama koji bolje odražavaju realnost 21. veka i koji mogu da odgovore na današnje i sutrašnje izazove i prilike".
Pakt za budućnost obuhvata 11 predloga politike, od zdravlja do ishrane i školstva, i sve je "digitalno spojeno". To uključuje predloge za uspostavljanje "Platforme za hitne slučajeve" UN i "Globalnog digitalnog dogovora", kao i predloge politike o "Integritetu informacija" i "Transformisanju obrazovanja". Među predlozima je i "Deklaracija o budućim generacijama".
Predlozi su deo "Naše zajedničke agende", inicijative koja se opisuje kao "vizija generalnog sekretara za budućnost globalne saradnje".
Prema predlozima, generalni sekretar bi imao "stalna ovlašćenja" da proglasi "Platformu za hitne slučajeve u slučaju budućeg složenog globalnog šoka dovoljnog obima, ozbiljnosti i dometa".
I šta god to značilo, izaziva brigu običnog čoveka da se i zvanično vraćano u doba u kome se kmetovi nisu pitali ni o čemu.
Reagovanja na "11 novih politika" kroz UN su burna i teško ih pobrojati podjednako kao što ih je teško pronaći u "glavnim medijima".
Dr Frensis Bojl, profesor međunarodnog prava na Univerzitetu Ilinois, za portal Defender je komentarisao: "Ono što generalni sekretar pokušava da uradi je da poništi Povelju UN i da sebi delegira sva ovlašćenja koja poželi."
Bojl tvrdi da, time što se dokument izričito naziva Pakt za budućnost, kroz reč "pakt" Ujedinjene nacije namerno pokušavaju da ga pretvore u međunarodni ugovor koji je obavezujući prema Bečkoj konvenciji o pravu ugovora.
"Ako to nazovete paktom... to bi jasno spadalo pod uslove Bečke konvencije", rekao je Bojl.
Prema njemu, generalni sekretar UN bi "trebalo da funkcioniše kao sekretar zadužen za sekretarijat", ali ovim predlozima "postavlja se kao diktator UN". On je napomenuo da se UN sastoji od šest nezavisnih organa, ali da ovi predlozi mogu uzurpirati njihovu nezavisnost.
"On bi imao autoritet nad njima i verovatno bi mogao da stekne autoritet nad specijalizovanim agencijama UN-a kao što je Svetska zdravstvena organizacija. To je povezano sa međunarodnim zdravstvenim propisima i Ugovorom o pandemiji", rekao je Bojl.
Prema nezavisnom novinaru Džejmsu Roguskiju, "UN nisu u potpunosti transparentne u vezi sa procesom koji vodi do Samita budućnosti", dok dr Meril Nas, osnivač NVO Door to Freedom, primećuje i da pakt "stavlja Ujedinjene nacije u centar međunarodnih pitanja, dajući im neodređena ovlašćenja". Ne sadrži definicije za korišćene termine, "što dozvoljava da se kasnije tumači na načine koji se građanima možda neće dopasti".
Digitalni dogovor ne ostavlja prostor za izbor. Niko nije predviđen da bude izostavljen! Nije dostupna "dobrovoljna opcija" odustajanja. Drugim rečima, pojedinac ne može da kaže: "Hvala, ali ne hvala, radije se odustajem od ovog digitalnog sveta." Ljudi su primorani da uđu u ovaj sistem.
Izbor vlada da učestvuju jednako je blokiran, jer im je rečeno da je to tako mora…
U iščekivanju zvaničnog saopštenja iz UN, zastrašujuće zvuče upozorenje Pitera Keniga, jednog od poznatijih analitičara današnjice:
"UN su u potpunosti uključene u 'poduhvat' ozvaničen Sporazumom o saradnji između UN i VEF-a, potpisanim u junu 2019. Nezakonito, naravno, jer UN ne sklapaju sporazume sa nevladinim organizacijama, ali de fakto je ovaj sporazum relevantan u (američkom) poretku zasnovanom na pravilima. Osim toga, resurse i budžet UN-a, koji trenutno uglavnom zavise od doprinosa zemalja članica, lako bi mogli zameniti gigantske kompanije, Big Teh i finansijski konglomerati, koji će na kraju biti donosioci odluka. U današnjem svetuvaži pravilo – 'ko plaća, odlučuje'. Budući godišnji sastanci UN-a tako bi se mogli smatrati proforma sastancima akcionara, a da u stvari nemaju nikakvu moć da promene pravac ili zacrtaju drugačiji, humaniji kurs."