Cena lojalnosti Imperiji – Bliski istok, EU i Mađarska

Mnogim političkim liderima i organizacijama poput EU i NATO-a, 2026. biće presudna i sudbonosna godina vododelnica, bez presedana. Istini za volju neki su teška vremena i najavljivali, pa je tako premijerka Italije Đorđa Meloni u božićnoj čestitki jednostavno poručila: "Spremite se, biće gore!"

Premda, tada nije mogla ni da sluti na scenario katastrofalnog ispadanja "trikolora" od strane "bosanskih zmajeva" i ostanak Italije bez plasmana na Svetsko prvenstvo u fudbalu.

Po mukama koje ga more o globalnim pitanjima, javno se istakao i italijanski ministar odbrane, koji je rekao da od saznanja šta sve može da se dogodi u različitim apokaliptičnim scenarijima, ne može da spava noćima (prim. aut. to je isti čovek koji se usudio da otputuje u Dubai sa porodicom dok je imao sva ta saznanja, pa je hitno evakuisan?!).

Šefica spoljne politike EU imala je nešto intimniju i ličniju ispovest izrekavši da je stanje u svetu takvo da je dobar trenutak da se počne sa konzumacijom alkohola. Upitno je samo postoji li taj čarobni napitak koji bi mogao da odgonetne sve rebuse i enigme koji se nameću u aktuelnom trenutku imajući u vidu kakve su odluke lidera EU bile donošene i u mnogo manje izazovnim vremenima.

Bilo kako bilo, ironijom sudbine, ovogodišnje odluke (tek smo ušli u drugi kvartal 2026) američkog predsednika su izgleda čak i Kaju Kalas naterale da izgovori istinu. Na kartu pića igraju oni koji samo moraju, ali ako se u izbor pića razume kao u politiku – slabe su vajde da će Kaja čak i u toj nemiloj opciji pronaći spas.

Parafrazirajući poznatu repliku iz kultnog domaćeg filma – sa takvim predznanjem se ne ide ni u kafanu, a kamoli u visoku politiku gde stradaju čitave civilizacije.

Snaga Kisindžerove kletve

"Nikad ne prekidaj protivnika dok pravi grešku", piše na novoj naslovnici londonskog Ekonomista, na kojoj u prvom planu na fotografiji stoji predsednik Tramp, dok se u pozadini smeši kineski predsednik Si.

Ovaj slikoviti prikaz možda najbolje ukazuje na predstojeće promene kursa svetske politike.

Troškove pogrešnih odluka Imperije u prvom krugu osete i podnose (ne)lojalni saveznici.

Pokretanjem (ne)promišljene akcije "Epski bes" i biblijske avanture pokušaja povratka Irana u "kameno doba", počeo je i test potčinjenosti američkih saveznika, a gorki snovi NATO-a i petromonarhija, pretvorili su se u realnost. Cena grešaka SAD ne naplaćuje se samo novcem, već i u aktivnoj spremnosti na potpunu žrtvu i javni linč od strane američkog predsednika u kome Tramp dobrano uživa.

Danas najviše na testu ona apokrifna izreka pripisana Kisindžeru koja kaže da je samo jedna stvar gora od toga da se bude američki neprijatelj – to je da se bude američki saveznik.

Čini se da je ta teza ove godine na iskušenju kao nikada ranije u istoriji. Zalivske petromonarhije trpele su gubitke zbog udara iranskih dronova i balistike, zbog odluke Amerikanaca da koriste teritorije svojih saveznika za udare po Iranu. Hiljade milijardi ulaganja koje su obećane od strane zemalja Bliskog istoka prilikom nedavne posete Trampa, a koje su danas na udaru, i svi pokloni i kupovine američke opreme, koja očigledno ni ne mora da se isporuči u krajnjoj instanci, nisu bili dovoljni uslov da postanu zaštitni "kišobran" protiv Irana.

Postoji teza da se sve to upravo i dešava iz razloga jer koliko god na rečima bile lojalne Americi, zalivske monarhije, su se ekonomski i ideološki kroz približavanje BRIKS-u, blasfemisale zbog isuviše bliskog kontakta sa Kinom i Rusijom i time otvorile put ka potencijalnoj "tihoj" osveti svog dolarskog patrona. Međutim, ove teze deluju prenategnuto s obzirom kolike su razmere štete "Epskog besa" po SAD i njenu reputaciju kao "nepobedive" sile.

Otrežnjujuće je i otkriće inferiornosti američke PVO u sudaru sa iranskim raketama i dronovima, kao i nesagledive posledice po dalju sudbinu svih američkih saveznika.

Sa druge strane Viktor Orban je neko ko nije kalkulisao po pitanju podrške Donaldu Trampu. Čak ni onda kada se veliki deo republikanaca protivio ponovnoj kandidaturi američkog predsednika. Ideološka i apsolutno lojalna komponenta savezništva koju je Orban iskazao prema Trampu nema premca unutar NATO-a i EU.

Nasuprot Orbanu, čak je i Netanjahu bio jedan od prvih lidera koji je čestitao Bajdenu pobedu na izborima 2021. godine, što je prema rečima ljudi iz Trampovog okruženja, tada izazvalo duboko razočarenje za američkog predsednika.

Orban je za razliku od lidera bogatih petromonarhija koji pragmatično zauzimaju pozicije, svoju političku budućnost vezao isključivo za sudbinu Donalda Trampa i to bez trunke ziheraštva. Finiš mađarske političke kampanje došao je u najnepovoljnijem trenutku po aktuelnog premijera, pa se i prema proverbijalnim kladionicama ishoda političkih izbora poput "Polimarketa", Orbanu daju drastično manje šanse da postane ponovo premijer, nego pre početka Trampove bliskoistočne "male ekskurzije".

Ipak, potpredsednik SAD, Vens, je u sred Budimpešte prodefilovao i uz Trampovo direktno uključenje dao preko potrebnu podršku Orbanu.

Ovakav potez verovatno je razjario već dovoljno besnu briselsku administraciju, ali i profilisao do tančina političku borbu u Mađarskoj, gde neće biti puno snebivanja glasača koji imaju već profilisan politički stav kom "carstvu žele da se priklone".

Opis političkog odnosa Orbana i EU možda se može opisati onom legendarnom scenom iz serije "Bolji život", kada Giga Moravac izbacuje Jataganca iz kuće i kaže mu: "Nismo isti i nikada nećemo biti isti, jer ja tebi ne trebam ni za šta i mene je lako oterati, a ti meni trebaš ko lebac, a ja sam tebe ipak oterao, a to, dragi moj, nije isto!"

Briselska lista za "odstrel" nelojalnih lidera unutar EU nije predugačka i tu se pored slovačkog premijera Roberta Fica na vrhu izdvaja jedno ime – Viktor Orban. Mađarski premijer je političku sudbinu vezao za manevarski prostor koji je dobio ponovnim dolaskom Trampa u Belu kuću i pragmatičnim i real-političkim odnosnom sa Moskvom.

Ko se sada seća da je dugo najavljivani sastanak po pitanju pregovora o Ukrajini, trebalo da se održi baš u Budimpešti, a to sve sada izgleda miljama daleko. Orban je za Mađarsku uspeo vešto da isposluje izuzeće od zemalja EU i da nastavi da "troši" rusku naftu i gas.

Međutim, baš onda kada je Zelenski bio pritisnut korupcionaškim aferama, zategnutim odnosima sa Vašingtonom, situacijom na frontu i kašnjenjem novih vojnih zaliha i kada je pod tim pritiskom trebalo da pusti naftovod "Družba" u rad, što je Orban i obećao svojim biračima, usledio je američko-izraelski napad na Iran.

Ova Trampova odluka, zbog koje je Kaja Kalas možda našla utehu u piću, Ursula fon der Lajen je svakako dočekala sa radošću, dok je Orban bio postavljen u najtežu moguću poziciju samo 45 dana pre izbora u Mađarskoj. Problemi sa rafinerijama, ukrajinske službe koje "vršljaju" u "predvečerje" izbora, kao i enormno poskupljenje goriva i ograničenja na potrošnju istog, Orbanova opozicija iskoristila je u kampanji da promoviše kao nesposobnost premijera kome je "vreme isteklo".

Pitanje Mađarske – više od izbora

Brisel na mađarske izbore gleda kao na bitku svih bitki unutar "svoje bašte", kako bi rekao nekadašnji komesar EU Žozep Borelj. Svi resursi Unije će biti uprti u jednu tačku 12. aprila – poraz Viktora Orbana.

Ekipa koja je "radila" i nadgledala izbore iz Brisela u Rumuniji i Moldaviji se pokazala više nego uspešno iz ugla EU i oni će po svaku cenu pokušati da osujete Orbanov plan da još četiri godine bude na poziciji premijera.

Doskorašnji komesar EU za tržište i regulacije digitalnih informacija – Tjeri Breton bio je glavni čovek za tzv. DSA - digital service act, zakon koji se bavi pitanjem sajber-bezbednosti EU.

On je bio šef svih operacija koji su se ticale TikToka u Rumuniji, Iks-a, Mete i drugih. U januaru 2025. na jednoj francuskoj televiziji, Breton je u programu uživo izjavio: "Ako AfD pobedi u Nemačkoj, EU bi mogla da poništi i tamošnje izbore kao što je to učinjeno u Rumuniji."

Zašto je to sa današnje tačke gledišta važno?

Rumunija je bila i biće glavno čvorište NATO-a za operacije na Kavkazu, Crnom moru, Krimu i prostoru Bliskog istoka i Irana. Naročito se trenutno ističe značaj Rumunije kada su Amerikancima dobrim delom onesposobljene ili nebezbedne baze na Bliskom istoku.

Američki raketni štit u Deveselu, gradnja najveće pomorske i kopnene baze za logistiku i prebacivanje brzih snaga SAD je zlatna nit koja je mnogo važnija aktuelnoj administraciji u Vašingtonu nego EU. Lukavo je pitanje izbora u Rumuniji predstavljeno kao ekskluzivno važno samo za EU, ali zapravo naravno da su Amerikanci najveći profiteri od toga što Đorđesku, kao skeptik prema svim ovim pitanjima, nije izabran za Šefa rumunske države.

Nakon uspešno sprovedenog posla u Rumuniji i Moldaviji spomenuti Tjeri Breton, iako ne bi smeo tako brzo da dobije posao lobiranja, nakon ove osetljive funkcije koju je obavljao za Uniju, zaposlio se baš u Bank of America.

Toliko o strateškoj autonomiji EU i zakletve briselskih korifeja da se brinu za građane Unije, pa brže bolje nakon osetljivih funkcija avanzuju i prelete baš pod skute američke duboke države. Breton nije prvi koji je tako lako preleteo. Jedan od najskandaloznijih slučajeva je Žoze Manuel Barozo, koji je dobio zaposlenje u "Goldman Saksu" samo 18 meseci od trenutka kada je prestao da vrši funkciju Šefa evropske komisije?!

Ovo nisu izolovani slučajevi, ali su svakako jedni od eklatantnijih primera kako se lako od tobožnje borbe za suverenitet EU, prelazi u vrh američke korporativne oligarhije. Čini se da unutar Unije postoji sistem koji navodno radi u korist Brisela i tako deluje barem javno u narativima – "EU pod jednim krovom", "otpor Vašingtonu" itd, a da se posle relativno lako odreknu tih velikih reči. Sa gore pomenutim primerima opravdano se postavlja pitanje za koga zapravo rade briselske frakcije sa velikim izvršnim ovlašćenjima.

Ples između čekića i nakovnja

Zato se postavlja pitanje, na koje ćemo dobiti odgovor 12. aprila, a koje na prvi pogled deluje kontra intuitivno – treba li zaista toliko Trampu Orban?

Nafta, gas i sve drugo će biti svima unutar EU skuplji značajno i moraće da kupuju sve više kroz posredstvo SAD. Velikim delom naravno to bi bili ruski resursi, jer drugih i nema, naročito posle svih dešavanja na Bliskom istoku, dok će Amerikanci igrati prijatnu ulogu "midlmena" i daljih ucena i ekonomskog porobljavanja EU.

SAD bi u ovakvim okolnosti bile faktor koji to sve naplaćuje, a interna propaganda Brisela bi eventualni Orbanov gubitak predstavila kao svoju pobedu nad Vašingtonom.

Uostalom, Marko Rubio je tokom boravka u Mađarskoj sredinom februara, izjavio da će pokušati da ubedi i Mađare i Slovake da odustanu od ruske nafte, kao i da će američka administracija sarađivati sa svim političkim opcijama u Mađarskoj, ukoliko dođe do promena nakon izbora.

Trampovu administraciju ne bi preterano interesovala verovatno glasna i uzaludna samohvalisavost dušebrižnika iz EU u slučaju pobede opozicije u Mađarskoj, sve dok se trljaju ruke od novca građana Unije. Čak naprotiv, SAD će nastaviti sa narativom, kao i nakon izbora u Rumuniji, da Brisel podriva demokratičnost i predstavlja totalitarnu organizaciju koja sprovodi prekrajanje volje birača.

Unižavanjem evropskih kapaciteta, Amerika bi pokušala da povrati svoj izgubljeni kredibilitet nakon svih izbornih skandala, koji su se desili i doveli ne samo u pitanje američki ustav i izborni proces, već i aktivno podstakli tezu o novom građanskom ratu.

Evropska unija bi Orbanovim političkim krahom, mogla kratkog daha da seiri jer su "pobedili" i oduprli se "ruskom uticaju" - "vukovi siti i ovce na broju, a od čobana ostadoše samo opanci".

Unija bi u ovom scenariju, odlaskom Orbana narativno pobedila u odbrani svojih granica i čuvanju svoje "bašte", dok će SAD, ukoliko budu htele, da zapravo i politički preuzmu kontrolu nad EU, to raditi kroz Nemačku i Francusku koju čekaju izbori i tamošnje stranke, a ne kroz nedovoljno jaku Mađarsku.

Eventualni pad Orbana značio bi i lakše promene svih drugih "nepodobnih" lidera od strane Brisela, i bio bi predstavljen kao da EU navodno nešto drži pod svojom šapom. Sa Orbanovim padom došlo bi i do još jedne omče oko vrata EU – novog zajma Ukrajini i to baš usmerenog na kupovinu američkog oružja, a mi bi trebalo da poverujemo da Amerikanci jarko ne žele da zarade desetine milijardi dolara.

U novoj preraspodeli sveta opstaju veliki igrači. Samo ostaje otvoreno pitanje koja je sudbina zemalja persijskog zaliva, a ishod ove nepoznanice je toliko važan, da bi i drugi planovi mogli da pođu u nepoznatom pravcu. Tanka je linija u životu ko kome treba ko lebac, a ko ni za žutu banku, a vreme će pokazati koga će sve sustići prokletstvo "Kisindžerove kletve", ali i ko može da popije za sreću, a ko iz nespokoja.

O fudbalu bolje i da ne pričamo, osim da spomenemo da nije kao što je nekada bio.